Срби између европског и америчког пута
Miroslav Antic
Срби између европског и америчког пута
Вучић је на европском путу, а Додик на америчком?! Да је онај први евроентузијаста, он то и сам често истиче, па је општепознато. После дила с Трампом „повлачење са функције за скидање санкција”, за Додика се подразумева да је на америчком путу. Да ли то значи да се путеви Србије и Српске разилазе? Трампов поверљиви дипломатски специјалац Гренел, који важи за нашег „доброг светског полицајца” позвао је ономад Вучића да се престроји с европског на амерички колосек. Не прети (Гренланд), не киднапује (Мадуро), него сугерише, врбује...
Макрон, који у алтернацији с Мерцом и Стармером наступа као представник несложне ЕУ, ономад у Давосу огорчено констатује да „у данашњој политици више не важе никаква правила”. Добро јутро, Колумбо! Најпре су престали и његовом личном заслугом да важе закони и замењени су правилима, а сада је процес логично отишао још даље. Требало је да пита Србе који су болно искусили „међународно право” поводом Дејтона и Резолуције 1244.
Многи важни Европљани изостали су у Давосу. У дилеми да ли да се придруже немоћној европској солидарности и фасују америчке казнене мере или да се на време приклоне јачем, многи су изабрали да се прићуте. Председник Србије искористио је вишедневни боравак за билатералне састанке са Орбаном, Бабишем, Пленковићем, Мартом Кос...
Месец и по повезаних нерадних дана поводом новогодишњих празника (Дан Републике, српска Нова година, велике славе) руководство Српске искористио је да на миру поништи, па обнови премијерски мандат Сави Минићу, а овај да реконструише владу, да би из Сарајева престали да закерају да мандат није могао да му повери већ бивши председник Додик, него актуелна в. д. председника Ана Тришић Бабић. Додика дочекују на највишем нивоу у Израелу, има позив за Молитвени доручак код председника САД, у међувремену ће у Пешту, а инострани програм скраћује због поновљених избора у Лакташима, Добоју и Зворнику. Опозиција и даље јаше на тези: „Крије да је нешто приде обећао Трампу на штету Српске!”
А шта је то Додик могао да обећа Трампу? Да неће ући у ЕУ и НАТО јер је Трамп обоје занемарио? Да ће као Путинов пријатељ посредовати у Кремљу? Да се неће укључити у нуклеарни програм Ирана? Да ће наставити да подржава Израел? Да ће се борити против исламског тероризма? Да ће му уступити бушотине нафте и гаса, којих нема? А шта ако је Трамп још нешто обећао Додику што није за јавност? Рецимо, да ће му послати америчке адвокате које Сена Узуновић неће моћи да игнорише као домаће, да покрену ревизију процеса или да анимира странце у Уставном суду БиХ да се пишмане.
Тимоти Лес је својевремено изјавио да је Српска, током Трампове прве четири године, пропустила шансу да се осамостали, али да ће се прилика поновити. Показао се као видовит: Трамп се вратио и са већином у Конгресу заиграо пуним капацитетом шефа суперсиле, укинуо санкције свом старом фану Додику. У томе су сјајно надиграли Брисел, који је стајао иза агресивних насртаја Шмита на Српску и њеног лидера. Додик се повукао с места председника, а задржао сву моћ као лидер владајуће странке, односно коалиције. Трамп је показао Мерцу, Макрону, Стармеру, Урсули и Каји, као и њиховим експонентима на босанском терену, да се с Додиком може договорити, без прогона и потерница. Орбан, који је шампион разумевања глобалног престројавања, каже: „Дошло је доба билатералних споразума, личних односа, интереса и моћи, доба нација”. Што се тиче личних односа, он сам је из заједничке домовине истерао Сороса, перјаницу дубоке државе која је рушила Трампа. Додик је навијао за Трампа када нико није и анимирао је српску дијаспору да му да гласове. Трамп се Путину јавно дивио још у кампањи за прве изборе и тврдио да ће с њим све договорити, што је инспирисало оптужбу да је руски агент.
Шта год мислили о Трамповој каубојштини, он је оголио лицемерје меке моћи глобалиста, скупу и сувишну соросовштину, која мрежом НВО, међународних организација, анахроне дипломатије и другим измотавањима камуфлира баналну чињеницу да јачи тлачи. Ако те већ третирају као малог и нејаког, не морају да те још праве будалом. Трамп укида амбасаде, излази из међународних организација, заврће славине НВО сектору, што су САД углавном и финансирале. Није извршио инвазију Венецуеле, неће ни Гренланда, иако је био запретио. Ако власт у Копенхагену и аутономија ледене пустиње неће да продају Гренланд, САД ће исто толико инвестирати и претворити га у светски зимски центар тако да ће га локално становништво, запуштено од метрополе, славити као као ослободиоца. На крају, биће бесплатно преузимање преко НАТО-а у интересу безбедности и САД и ЕУ.
Додик сада тријумфално понавља своје коначне циљеве, од којих, каже, нема одустајања: самоопредељење народа, самосталност Српске, мирни разлаз, и позива представнике друга два народа на дијалог. Ландау је истакао да ће САД сарађивати у равноправним договорима три стране у БиХ, под условом да решења буду реална, конкретна, прагматична и јасна. Из тога се да закључити да САД неће партиципирати у причама о „1.000 година историје Босне, о толеранцији и комшијској љубави, инкарнацији европских вредности, како то воле да конструишу Европљани и чаршијанери, спрам опоре чињенице да за 30 година ништа од тога. Трамп воли брза и једноставна решења и не дође ли до консензуса – биће разлаз. Можда га и бошњачке масе радо прихвате, по оном сарајевском графиту: „Потпиши, Алија, нек је наша, па макар ко авлија!”
Српска јесте кренула америчким путем, али то је и руски пут, не само у Украјини. Договор Путина и Трампа у Енкориџу обојица су оценили као капиталан, али нису рекли по чему. Очекивао се неки конкретан помак ка разграничењу у Украјини, а изгледа да је то била нека мини-Јалта, у чијој вишој фази ће, наравно, учествовати и Си, на којој је дефинисан знатно шири оквир. Трамп се самоограничава на западну хемисферу и утврђује се у њој да не би упао у замку пренапрегнутости империје у коју је био дубоко загазио Бајден („И 21. век биће амерички!”), а Путин је одобрио Додиков дил, благо реаговао на Венецуелу, за Гренланд каже да се „Русије уопште не тиче”. Безмало „баш лепо”, јер ће европски део НАТО-а, ако уопште постоји без САД, бити разапет између Украјине и Данске. Трамп је узвратио: „Путин је мој пријатељ! Он жели мир!
Узгред, како у контраудар који најављују Европљани увући Рутеа, јер НАТО-ом, као и увек, оперативно командује амерички генерал који је претпотчињен команданту армије САД, па испада да би на Гренланду морао да се туче са својима. Да и нема те бесмислице, одлуке се у НАТО-у доносе консензусом свих чланица, а међу њима у војној и цивилној команди седе и представници Мађарске, Словачке, Чешке и потенцијално још неких земаља које не би да им момци гину на Гренланду против америчке суперсиле, као ни против руске у Украјини. Европски патриотизам нема радну температуру. Како год, ни после Трампа неће бити другачије.
И поред тога што је оштро критиковао ЕУ јер Србији неправедно још једном није отворила кластер, те одбио да дође на састанак у Брисел, Вучић каже да не одустаје од европског пута. Има основа за ту упорност: Србија није ни у Евроазији, ни на далеком Западу, него у Европи. Велико време и енергија потрошени су на том путу, а економија везана за инвестиције, тржиште, робе и услуге тих земаља. Најзад, на Балкану је и даље боље бити у ЕУ, него ван ње. Из Давоса је 22. јануара послао поруку: „Знам да ће се већина грађана погрешно ирационално радовати Трамповим речима, али стање у свету се усложњава”. По свему судећи, ЕУ нема велику будућност. Ни Република Српска није одустала од ЕУ, али главне тачке ослонца су јој на осовини Москва–Вашингтон, што делује као перспективније. Слика би била непотпуна ако не кажемо да Трамп није променио политику САД према КиМ, а Гренел заборавља на „Бондстил”. Најзад, КиМ исто боли и прекодринске и Србе у матици. Историјски пак, САД су биле савезник, а Немачка непријатељ. Ипак, ако Србију и Српску, две земље једног народа, посматрамо као целину, могли бисмо рећи да, укључујући Кину, која има велике инвестиције у Србији и политичку наклоност према обе обале Дрине, јединствени српски народ има све најјаче спољне ослонце (Русија, САД, Кина) у свету неизвесности. Могу ли остати без иједног, или је то неизбежан ризик војне неутралности у фази разграничења безбедносно-политичких хемисфера? Не дамо КиМ и РС, нећемо санкције Русији, ЕУ нас неће, ОДКБ је у повоју, а Кисинџер вели: „Са САД је исто пријатељ или непријатељ.”
*Академик, професор емеритус