Трампов рат и мир
Miroslav Antic
Трампов рат и мир
Доналд Трамп је урадио оно што раде сви велики лидери када изгледа да су упали у сопствену замку. Громогласно је прогласио победу. После месеци претњи, бомбардовања, ултиматума и објава на друштвеним мрежама који су звучали као да их пише продуцент ријалити програма у нуклеарној електрани, Америка и Иран су стигли до мира. Или до нечега што се на Блиском истоку продаје под миром, као што се на Балкану продаје цигла. Званично се зове Меморандум о разумевању између САД и Ирана или Исламабадски меморандум, како му тепа Трамп.
Стари, добри Доналд, наравно, сада говори да је спречио нуклеарну катастрофу. Техеран је уверен да је одбранио национални понос. Израел саопштава да је остварио вишедеценијске стратешке циљеве, мада изгледа да се Нетанјаху и Трамп не слажу најбоље у последње време. Без бриге, лако ће се договорити! А Европа? Она поздравља дијалог. Кад сви тврде да су победили, само једно је сигурно. Рачун ће стићи гладнима.
Историја ће једног дана записати да је овај рат почео због нуклеарног програма и постројења са обогаћеним уранијумом скривених дубоко у земљи планинских венаца Ирана, због кинеских ракета и регионалне безбедности. Истина је, као и увек, много једноставнија. Ратови увек почињу због новца. И завршавају се увек због новца!
Када су танкери стали у Ормуском мореузу, свет је изненада открио да је потпуно неморално да цена нафте иде у небеса. Кад тамо одлазе људи, онда се то зове рај. Кад тамо одлазе цене нафте, онда је то пакао. Берзе су почеле да дрхте, инфлација се појавила као мрачни облак над глобалном економијом и тада је почела да маршира дипломатија.
На Блиском истоку, узгред, не побеђује дипломатија, већ илузија о њој. Као и илузија о миру. Дакле, да ли је мировни споразум, или како год се звао, с електронским потписима, заиста мир?
Трамп је у предизборним кампањама и на почетку другог мандата обећавао да Америка више неће бити светски полицајац. Када је његово миротворство почело да изазива подсмех, а то значи слабост, одлучио је да постане шериф. После тога ратник, а на крају преговарач. Његова политичка биографија заиста изгледа као филмски сценарио у којем исти глумац игра и хероја и негативца. Идеалан предложак за његов суперего!
Иран је, са друге стране, преживео оно што је мало ко очекивао. Теократски режим, који је годинама описиван као изолован, показао је стару персијску особину, а то је стрпљење. У Техерану знају да се амерички председници мењају брже него ајатоласи. Трамп их је уверио да он лично брже мења муле и мистичне чуваре реда, шаљући их превремено у пердис, или рајску башту.
Зато овај споразум никако није крај сукоба. То је само пауза између две епизоде Трампове велике серије о Блиском истоку у којој је небо плаво, море влажно, а нафта црвена као крв!
Али Америка је добила пролаз за нафту, а Иран је добио на времену. Трамп је добио насловне стране, ајатоласи су добили тајм-аут. А обични људи? Они су добили гробља. Зар је икада било другачије?
У садашњем свету у којем се ратови преносе уживо, а мир потписује иза затворених врата, остаје само једно питањце. Да ли је Трамп заиста завршио рат? Или је, као многи пре њега, узео два дана паузе?
Да је Лав Толстој данас жив, вероватно би морао да напише наставак свог највећег романа „Рат и мир”. И гле апсурда, не због Русије, већ због Америке.
Јер оно што је Толстој покушавао да објасни кроз
судбине Наполеона, Кутузова, царева, генерала и хиљада мртвих и осакаћених војника данас се може објаснити кроз лик једног човека са златним краватама, црвеним качкетом, мобилним телефоном и Меланијом. Наравно да је то харизматични амерички председник. Вероватно
је проблем у томе што многи Трампа и даље посматрају искључиво као политичара, а заборављају да је он читав живот провео као трговац ризиком. Када му је било досадно, постао је ријалити звезда. Увек је знао да се у производњи спектакла крије моћ.
Његова биографија није нацртана у кабинетима Стејт департмента, већ у свету некретнина, дугова, преговора, великих опклада, шампањца, гламурозних хотела и дугоногих жена у вечерњим хаљинама које шетају лобијем. Дакле, није предвидив.
У његовом свету не побеђује увек онај који има најбоље карте.
Побеђује онај који противника држи у неизвесности довољно дуго да се отвори простор за добар дил. За њега, наравно.
Трампов стил је зато често изгледао као коцкање. Подиже улог, појачава притисак и оставља утисак да је спреман да оде даље него што противник или ико при себи очекује.
И када сви поверују да је коначни судар неизбежан, да следи Армагедон, он се ледено хладан, као лименка „кока-коле” тек извађена из замрзивача, враћа за преговарачки сто. Када је стигао на самит Г7, у предвечерје склапања споразума о миру са Ираном, каснио је готово сат времена, да би ушао у салу презриво посматрајући Мерца, Макрона и остале, говорећи гласно, као да у дворишту Беле куће зове пилота хеликоптера да му приђе ближе. „Ја сам бос!”, рекао им је.
И показао је да јесте. Добио је најлепши поклон за 80. рођендан упакован у миротворну машницу од тајанственог вођства Ирана које чине фракције Револуционарне гарде, врховног верског вође Моџтабе Хамнеија, председника Масуда Пезешкијана и шефа дипломатије Абаса Аракчија. Последња двојица важе за нешто либералније играче, па је од првог јутарњег напада Америке и Израела на Иран постало јасно зашто баш њих двојицу ракете нису погодиле у главу.
Шта би на ово рекао Толстој? Насмејао би се. Лав Николајевич је тврдио да историју не стварају велики људи. Они су само лица на таласу догађаја који су много већи од њих самих. Наполеон је веровао да осваја Европу својом генијалношћу. Толстој је сматрао да га је носила бујица историје коју није разумео.
Два века касније Трамп верује да је зауставио рат са Ираном.
Можда јесте. А можда је само имао срећу да стисне кочницу када је и историја одлучила да застане, сувише уморна за нови турбодигитални свет у којем не постоје ни међународно право, ни Уједињене нације, ни границе, ни здрав разум! Само вештачка интелигенција, дронови и суноврат морала.
Зато се ратови и ретко завршавају онда када се политичари зажеле мира. Завршавају се када сви учесници постану уморни од сопствених игара. Односно када схвате да су се преиграли. Можда је то било онога тренутка када су супермилијадрери постали толико богати да је Илон Маск сада моћнији од половине земаља на свету. Може ’ладно да их купи.
То је и најкраћа дефиниција рата. Увек почиње покличима и заставама. И увек се завршава математиком. Најбогатији су још богатији, убоги су још убогији. Жртве су, ако има живота после живота, схватиле да су одавно биле мртве!
Под капом небеском, дакле, ништа ново. Трамп данас говори о миру са истом страшћу са којом је јуче говорио о сили. То није никаква контрадикција, нити његова ексцентричност, мада јесте било забавно када је ујутру наговештавао мир, после ручка ново уништење Ирана, а предвече нови наговештај мира. Јавно мњење и берзе морају да имају ласерске сигнале које им одашиље Доналд. И тако би сваког божјег дана. Али то је политика. А у политици се рат и мир разликују мање него што људи мисле. Рат је продужетак политике другим средствима, мир је често само наставак рата јефтинијим средствима. Отуда цену обнове Ирана, ваљда је реч о 300 милијарди долара, неће платити Америка, већ заливске земље. Неће ваљда да плаћа Трамп. Кад толику гомилу долара омиришу ајатоласи, навући ће „левиске”, а Иран ће постати драги пријатељ Вашингтона. Што би рекао Трамп, ко ово не разуме – или је будала или је глуп. Има ту још понека увреда.
Заиста, берзе су одједном достигле рекордно највиши ниво, а цене нафте се враћају у нормалу. У Иран ће да уложе заливске земље које су страдале управо од Ирана. Да ли ће се бунити? Неће, јер зависе од Америке и ако желе да поврате стари статус ексклузивних екстериторија, платиће дипломатски рекет шефу Трампу!
Толстој би овде застао. Не због Трампа. Већ због наше потребе да верујемо у хероје. Људи су склони да верују тези да један човек може променити ток историје.
Тако је лакше. Наполеон освојио Европу. Черчил је спасао Британију. Горбачов је срушио Совјетски Савез. Трамп је донео мир. Што би рекао Слоба, мало морген! Истина је много мање романтична. Продуцент свих ратова је лова, браћо и сестре. Зато је и овај мир између Америке и Ирана заправо економски дил прерушен у дипломатски споразум.
Трамп је сада у позицији да свету покаже фотографије миротворца и душице од човека. Моћи ће да говори о државничкој мудрости и вероватно ће тај новостечени имиџ тако спектакуларно прославити да ће, ако затреба, саградити још једну Белу кућу.
Али прави победник овог споразума нису ни Вашингтон ни Техеран. Прави победник је време, вероватно најдрагоценија роба 21. века.
Зато ово није прича о коначном миру. То је прича о узимању даха. И тако је од Библије наовамо. Јер рат је ђаво који никада потпуно не спава. И по правилу се увек пробуди. А пре него што то учини, израчуна профит, на име затезне камате, обрачунате због прекида сна!