Резолуција о геноциду или геноцидна резолуција
ANTIC.org-SNN
Резолуција о геноциду или геноцидна резолуција
Ненад Кецмановић
8–10 minutes
Кад наши фудбалери у гостима изгубе утакмицу против објективно јачег противника са минималном разликом, а чека нас и реванш меч на домаћем терену, обично извештачи кажу да су „постигли одличан резултат”. А уочи мечева где је противник много јачи, наш селектор каже „предаја није опција”, „противник није непобедив”, „оставићемо срце на терену”.
Тако је Вучић, са подршком Додика и уз благослов Порфирија пред лет у Њујорк описао своју мисију у ГС УН. И, према извештајима са лица места, било је управо тако: даноноћно је лобирао, билатерално и мултилатерално представљао наш случај регионалним групама амбасадора, молио православну браћу Грке да помогну, истицао значај очекиване кинеске подршке, окупио као сведоке српског страдања преживелу децу из Подриња која су као избеглице одрасла у САД... И? Доживео частан пораз, а друга страна Пирову победу.
Напротив, резолуцију су припремале САД у потаји уназад пола године у кооперацији са бошњачким делом заједничких органа БиХ у муслиманском Сарајеву, а иза леђа Жељке Цвијановић у Председништву БиХ и српских министара у Савету министара БиХ. Упркос томе, неопходни број гласова за пролаз резолуције дуго није био сигуран, па је седница два пута одлагана за додатно лобирање и текст допуњаван како би био проварљив што већем броју.
На крају резолуција је усвојена подршком мањине далеко испод консензуса на који су САД у своје време могле унапред да рачунају. Моћ некад једине суперсиле јесте у све већем и све бржем опадању, и у империји на све стране шкрипи због војне надмоћи Русије и економске Кине, као и због унутрашње недисциплине унутар евроатлантске заједнице, али победио је и систем бројања. У великом проценту суздржаних и оних који нису ни приступили гласању, могу се препознати земље које још немају самопоуздања да се отворено супротставе енормним притисцима. Да је гласање било тајно, исход би био сасвим другачији.
А шта је са оним великим и бројним земљама са свих страна света које су се окупиле око Русије и Кине у БРИКС-у, ШОС-у, ОДКБ, или стоје у дугом реду пред шалтером за пријем у пионирску организацију мултиполарног света. Чине већину држава, популације и територије на планети, а где су нам сада били да нас подрже. Мултиполарци се још увек увезују, стасавају и тек граде своју организациону и институционалну инфраструктуру какве је конкурентски колективни Запад одавно изградио кроз НАТО, ЕУ, ОЕБС, СТО, ММФ, Светску банку, па и УН. Радикална промена је епохални процес који тражи време, али важна препорука за гласаче у ГС УН представља већ чињеница да је ономад Вучић угостио Сија, а Додик се трећи пут ове године спрема код Путина. Такве контакте са великим и највећим мало ко има од малих као што смо ми. Често изгледа да политика зависи од омера војне и економске моћи и да дипломатија уопште па и наша нема ту шта да тражи. Но и није баш тако...
Успели смо да десетак земаља отпризна Косово па их сада има више против него за, Вучићево изгарање у кулоарима здања на Ист Риверу сигурно нам је донело неке гласове, блиске везе Додика са Орбаном учиниле су да Сијарто одмах огласи да ће Мађарска гласати против, а захваљујући нашем апелу пријатељска Русија је блокирала пре неколико година у СБ УН у суштини исту резолуцију. Сада је Небензја мирно рекао о БиХ све што би Додик запаљиво.
Тада се као иницијатор формално појавила Британија, а сада Немачка. Земља која је одговорна за помор шест милиона Јевреја и за непроглашени геноцид над 750.000 Срба у Јасеновцу, оптужује Србе за наводни геноцид над неколико хиљада муслимана Бошњака у Сребреници. Бестидност без преседана, објаснио је руски амбасадор, али за Шолца и Бербекову потврда да су своје грехе окајали самим тим што су добили право да суде својим жртвама.
Зашто су САД тако упорне да прогурају резолуцију кроз УН, коју су у међувремену успели да наметну неким земљама појединачно, и то у нашем окружењу. У допуњеном тексту стоји да је одговорност за геноцид појединачна, а не односи се на читав народ, што је општепознато и сувишно. Но ето та појединачна одговорност, макар и за непостојећи геноцид, пресуђена је већ у Хашком трибуналу, па шта онда још хоће, упитао их је Вучић.
Одмах је препознато да хоће да утеше исламски свет за злочине у Гази, чији списак од 25.000 деце још није закључен. Свету је мање видљиво да наводни геноцид у Сребреници треба да буде алиби за бомбардовање Српске и Србије осиромашеним уранијумом са продуженим дејством радијације на генерација српске новорођенчади. Алиби за већ учињена и тек планирана злодела српском народу. Резолуција о геноциду у Сребреници потребна им је да макар мањинском подршком у ГС УН све земље и народи прихвате да су „Срби народ звери без вере и закона”, како је рекао Жак Ширак. А то је морални и политички предтекст и контекст у коме ће моћи да Србима отму Српску и Косово као природну последицу. Отуда већ суђење председнику Српске, пријем Косова у Савет Европе...
Циљ им је глобалистичког карактера да сломе војну неутралност Србије и Српске као рупа на мапи НАТО-а на другој линији конфронтације НАТО-а са Русијом и Кином. Није то нови циљ. Раде на томе већ деценијама, корак по корак подривају Резолуцију 1244 о Косову и Дејтонски споразум о БиХ, међународне акте које су и сами креирали, потписивали и гарантовали. Сада је, међутим, међународна позиција неоколонијалног колективног Запада нагло ослабила: Русија војно напредује у Украјини, Кина шири економски утицај у Африци и Латинској Америци, али и у Европи, унутрашњи евроатлантски редови се осипају поводом масовног злочина у Гази и појединачних признања Палестине. Бајдену су, баш као и Клинтону ’95, неопходни брзи и лаки поени да би на јесен продужио мандат на челу империје, па је и он одлучио да пресече на Србији и Српској где већ има протекторат и „Бондстил”, односно НАТО.
Најзад, шта након усвајања резолуције? Охрабрени муслимани – Бошњаци и Шиптари могли би насрнути на Србе у Српској и на КиМ да би поново убијали и били убијани у новом прокси рату Запада, или ће радије да траже ратне репарације, односно да пријаве још један српски геноцид бар да се заборави ЗСО. Председници Србије и Српске су најавили да резолуцију неће признати и упозорили да ће то драматично погоршати и онако напете односе у региону. Додик и то да ће Српска отићи из БиХ. Пошто је самозвани в. п. ономад у редовном извештају за СБ рекао да је држава БиХ у распаду и да је Српска реметилачки фактор, испада да се Додик и Шмит коначно у нечему слажу. БиХ без РС биће мирна и стабилна. Босна је земља на чијим границама престаје логика па амбасадор Лагумџија може отворено да ради против шефице своје државе Жељке Цвијановић и то уз подршку УН. „Босна је земља на чијим границама престаје логика”, вели Андрић, а они у ГС то зову дефицит инклузивности. Но данас је ирационална БиХ постала парадигма.
Упоредо са БиХ распада се, наиме, и међународни поредак, уговори и конвенције се отказују или напросто крше, атентати на председнике и премијере, баш како и приличи стању трећег свјетског рата. У најмању руку, карактеристично за транзициони период између једнополарног и вишеполарног поретка, свет се налази у вакууму у коме старе регуле више не важе, а нове још нису успостављене. Резолуцију о геноциду у Сребреници, релативизује и низ нових иницијатива за признање геноцида са разних страна света јер, ако геноцид може да буде масовни злочин у једној општини, онда може и свако друго масовно страдање. И сами Бошњаци су се присетили да су током своје кратке националне историје преживели још 11 геноцида и тако девалвирали Сребреницу.
Најважнији резултат наше мисије током битке на маргини заседања, али и председника Србије, и у име Српске, током седнице, јесте што су Срби искористили прилику да саопште истину на великој сцени. Не „своју истину”, него истину експертског Извештаја Међународне независне комисије за Сребреницу, која је закључила: „Геноцида у Сребреници није било”, као и како и зашто се овим злочином политички манипулише. Резолуција није обавезујућа, али Срби обавезно морају да реагују као један и јединствен народ јер нас као такве и третирају и малтретирају.
Професор емиритус
Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa