Оно што се догоди у Тајванском мореузу неће остати у Тајванском мореузу
ANTIC.org-SNN
Оно што се догоди у Тајванском мореузу неће остати у Тајванском мореузу
Борислав Коркоделовић
7-8 minutes
Посета Тајвану, у који је отишла Ненси Пелоси, трећа у хијерархији формалне власти у Сједињеним Америчким Државама, и потреси које је 82-годишња председница Представничког дома Конгреса изазвала, последња су епизода у сценарију чије је прво поглавље написано пре више од 70 година.
Почело је 1. октобра 1949, кад је вођа кинеске социјалистичке револуције Мао Цедунг прогласио Народну Републику Кину. У јануару 1950. амерички председник Хари Труман изјавио је да Вашингтон нема намеру да брани Тајван, сматрајући да је сукоб између Комунистичке партије Кине (КПК) и националистичке партије Куоминтанг (КМТ), поражене у грађанском рату па одбегле на острво, кинеско унутрашње питање.
Но, када је Мао 14. фебруара 1950. у Москви потписао уговор о пријатељству и узајамној помоћи са совјетским вођом Јосифом Висарионовичем Стаљином, кинески проблем сместа је преиначен. Победа КПК више није била само унутрашњи кинески проблем. Сврставање НР Кине уз земље народне демократије предвођене СССР у јеку хладног рата у Вашингтону је доживљено као промена равнотеже снага на светској сцени.
Онда је 25. јуна Северна Кореја напала Јужну Кореју. Из перспективе Вашингтона, Кинези су стајали иза Севернокорејаца, а иза Кинеза Москва. Стога је било пресудно спутати Пекинг, да би се супротставило Совјетима.
Место за то био је Тајван. Труман је 25. јуна наредио 7. флоти америчке морнарице да патролира Тајванским мореузом како би спречио кинеску Народноослободилачку војску (НОА) да изврши десант на острво. САД су режим на Тајвану узеле за савезника и својеврстан „носач авиона” у региону. Власти у Тајпеју су се, пак, самопрогласиле легитимним представником читаве Кине.
Тајван, на 36.000 квадратних километара (попут Холандије), 180 километара широким Тајванским мореузом удаљен је од југоисточног кинеског копна. Највеће је кинеско острво и целина с континенталним делом земље. НР Кина истиче да је Тајван њен неодвојиви део који ће бити присаједињен матици домовини, попут својевремено британске колоније Хонгконга, односно португалске Макаоа.
Тајван је од давнина био у власти Кине. Најранији писани извештај на свету о Тајвану постоји у Географском именику обале, састављеном пре више од 1.700 година, током Три краљевства (220–280. године нове ере). Средином 12. века централна империјална власт успоставила је административна тела на острвима Пенгу и Тајван. У 16. веку неке делове Тајвана колонизовали су Шпанци и Португалци. Владари из кинеске династије Ћинг (1636–1912) протерали су Европљане и од 1683. успоставили административну контролу над територијом.
После пораза у кинеско-јапанском рату 1895, династија Ћинг је била приморана да Тајван (тада познат и као Формоза), уступи Јапану. Међутим, једна од главних одредаба Каирске декларације савезника из 1943. био је повратак Формозе под контролу Кине. То је потврдила и Потсдамска декларација из 1945. Са становишта кинеских патриота свих боја, свест да је Формоза била под контролом непријатељске стране силе повукла је у песку острвља линију „никад више”.
Резолуција Генералне скупштине Уједињених нација 2758, донета 1971, признала је да су представници владе у Пекингу једини легитимни представници Кине у светској организацији. НР Кина и САД успоставиле су дипломатске односе 1. јануара 1979, а званични Вашингтон је у заједничком саопштењу признао да је влада НР Кине једина легитимна влада најмногољудније државе на свету. Док је КМТ управљао Тајваном сложио се 1992. с Пекингом да постоји само једна Кина, без тумачења шта то значи и ко представља државу.
У спровођењу политике „једне Кине”, САД признају став да је Тајван део Кине. Но, према Закону о односима са Тајваном из 1979, америчка влада даје Тајвану одбрамбено оружје.
Однос званичног Вашингтона према питању Тајвана подложан је нелагодном односу с растућом велесилом НР Кином. Џозеф Бајден је три пута јавно изјавио с места председника да ће САД бранити острво у случају напада из НР Кине – став који се тумачи да је у складу са Законом о односима с Тајваном.
Путујући војним авионом, Пелосијева је, по опису њене канцеларије, била у великој „званичној посети Тајвану”. Добила је потпуни протоколарни третман тајванске владајуће Демократске напредне странке, која не крије жељу за независношћу.
„Таква посета отворено је прекршила америчку обавезу да не развија формалне односе са Тајваном. То су крајње неодговорни, провокативни и опасни кораци”, упозорио је амбасадор НР Кине у САД Ћин Ганг у ауторском чланку за „Вашингтон пост”.
Кинески званичници указују како је принцип „једне Кине” део међународног поретка и постао је заједнички међународни консензус. Тајван данас признају само 13 држава и Ватикан. Питање је времена када ће Тајван имати „нула дипломатских савезника”, сматрају званичници НР Кине.
Власти НР Кине више пута су упозориле Пелосијеву да не посети Тајван. Кад се то ипак догодило, Пекинг је покренуо низ противакција у подручју Тајвана, али и мере према САД. Дан после одласка Пелосијеве НОА је појачала обимне ваздушне и поморске вежбе с борбеним пуњењем око острва. Контакти НОА с оружаним снагама САД су замрзнути. Из Вашингтона су одговорили да ће наставити да воде ратне бродове кроз Тајвански мореуз и реагују на кинеске војне вежбе око острва.
У НР Кини је неколико дана после посете Пелосијеве објављен политички документ који потврђује жељу Пекинга за мирним присаједињењем Тајвана, али и наглашава да неће одустати од употребе силе, уколико буде потребно. „Бела књига” је „објављена да потврди чињеницу да је Тајван део Кине, да покаже одлучност КПК и кинеског народа и њихову посвећеност поновном националном уједињењу и да нагласи став и политику КПК и кинеске владе у новој ери”, објавила је НОА.
Оно што се догоди у Тајванском мореузу неће остати у Тајванском мореузу. Без обзира на сукоб који се тамо догоди, заталасаће читаву источну Азију. Кина, Јапан и Јужна Кореја чине више од четвртине светског укупног домаћег производа. Заједно с другим земљама и регионима источне Азије, укупни економски обим надмашује европски за више од пет билиона долара. Према различитим прорачунима, источна Азија заостаје за северноамеричким блоком за мање од билион долара. Сукоб између Кине и САД несумњиво ће тешко погодити глобалну економију.
Када је Труман послао 7. флоту у Тајвански мореуз, учинио је то јер је располагао средствима и није било никога да га у томе спречи. Да ли ће Вашингтон и даље имати средства и вољу да интервенише на 12.000 километара од својих обала у корист острва са око 22 милиона становника (мање их је него житеља Шангаја), ризикујући да уђе у рат с нацијом од више од 1,4 милијарде људи и по мерилима Међународног монетарног фонда и Светске банка најјачом економском силом на свету?
(Аутор је уредник и новинар)
Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa