Улога српских писаца у политици
ANTIC.org-SNN
Улога српских писаца у политици – Novi Standard
8-10 minutes
12:16 понедељак 25. децембар 2017.
"Генерално, политичке поделе међу српским књижевницима се одвијају на линији национално - ненационално"
У два последња века нема нашег писца који је остао изван политике. Она је увек била изазов за писце и њихово стваралаштво, зато што представља симбол власти и моћи, али и општег интереса нације и грађана. Можда би објашњење требало потражити и у томе што су држави у настајању били потребни образовани људи да у том процесу учествују. У Србији у 19. веку их није било много.
Ово, у разговору за „Новости“, каже професор др Зоран Аврамовић, социолог. Он у монографији „Књижевници и политика у српској култури 1804-2014“, у издању „Православне речи“, не само да побраја и анализира однос oвдашњих књижевника с политиком у протекла два века, већ, како сам каже, и политичко мишљење у делима српских књижевника. Истовремено, покушава да продре што дубље у разлоге наших, често трагичних подела, идеолошких, моралних, па и естетских.
— Политика не постоји без опречних идеолошких оријентација – каже Аврамовић. Овлашан поглед на савремену историју казује да су се писци опредељивали за различите политичке вредности, политичке покрете, партије, вође.
За које политичке вредности су се у протекла два века борили српски књижевници?
— Неки су оптирали за стварање новог друштва, неки за побољшање постојећег, неки су држали до старих вредности. Генерално, политичке поделе међу српским књижевницима се одвијају на линији национално – ненационално. Тачније, током 19. века национално ослобођење и уједињење је била средишња политичка вредност српских књижевника. У 20. веку, национално замењује југословенско, после 1945. додаје се интернационално, а од 1990. године, комунистичко потискује глобалистичко. Ко се од писаца и на који начин опредељивао за ове вредности лако је утврдити из читања књига и чланака које су писали о овим темема.
Шта је био разлог за идеолошке и политичке поделе?
— Србија је била суочена са државним и националним проблемом самоконституисања, као и са проблемом расејања Срба широм балканског простора. Постојала је стална напетост између борбе за очување националног и културног идентитета и борбе против асимилације и преверавања, али и идеологије југословенства.
Ко су биле водеће личности националне идеје у српској књижевности?
— Природно је да браните и развијате оне националне интересе у чијој култури сте рођени, образовани и одрасли. Највећи српски писци су знали за ту колективну вредност и бранили су је у својим књижевним и некњижевним делима. У 19. веку Доситеј, Вук, Његош, Лаза Костић, Стерија, Љубомир Ненадовић, Јанко Веселиновић, Кочић, у 20. Андрић, Црњански, Ракић, Дучић, Скерлић, Ћосић, Исаковић, Пекић, Данојлић, Бећковић, Црнчевић, Драгослав Михаиловић… Али, било је међу српским писцима и оних, малобројнијих али гласних, порицатеља националних и државних интереса. Написали су књиге и низ чланака у којима је сачувано њихово острашћено обезвређивање сопственог народа.
Како читати и тумачити писца без идеолошког предзнака?
— Писац који се политички ангажује мора да рачуна на различит однос читалаца према његовој књижевности. Биће оних који неће узети књигу у руке Марија Варгаса Љосе и Вацлава Хавела, јер су се залагали за бомбардовање Србије. Биће српских читалаца за које је та чињеница одлучујућа и оних који ће читати кроз призму политичке опредељености писца. Наравно, увек ће бити читалаца који се неће обазирати на оно што писац говори или чини у политици. Такве поделе су неизбежне јер читање није чисто естетски акт.
Да ли је било периода када су писци у тумачењу друштвене стварности били изнад политичара?
— То је био период југословенског социјалистичког система власти. Највише српских књижевника је критички деловало према политичком монополу једне партије. Без устезања се може рећи да је вишестраначку демократизацију покренула српска интелигенција у којој су књижевници били најбројнији и најагилнији. Облици оспоравања поменутог монопола власти били су различити. Интервјуи, текстови, говори на трибинама, дела која су била забрањивана, петиције за укидање вербалног деликта.
Шта покреће писца да из приватног стварања искорачи у јавни простор државе и друштва?
— Нема разлике између књижевника и припадника било које друге професије у овом погледу. Некада је у питању материјални разлог, некада политичка припадност у смислу страначког налога, некада сујета и преувеличавање слике о себи, некада жеља да се утиче на процес јавног одлучивања и покаже воља за моћ, некада настојање да се допринесе рационалности и квалитету јавног мишљења и дискусије.
Кога бисте издвојили као политички најактивнијег књижевника?
— Издвајају се Лаза Костић, Милош Црњански и Добрица Ћосић. Лаза Костић је највећи део својих политичких активности посветио историјским тежњама српског народа за националним уједињењем и ослобођењем. Управо објављени политички чланци Црњанског најбоље сведоче о интезитету његовог интересовања за политичка питања свог времена.
Да ли је, по вашем мишљењу, Добрица Ћосић био најпосвећенији политичкој судбини српског народа?
— Добрица Ћосић је превалио велики политички пут од комунистичког југословенства до српског питања као демократског питања. Био је предводник опозиционе активности српских књижевника. Огромна писана политичка заоставштина доказ је његове дубоке посвећености политичкој судбини српског народа.
За које дело из српске књижевности можемо да кажемо – политички ангажовано књижевно дело?
— Можда је „Време власти“ Добрице Ћосића роман најближи ангажману о коме је реч. Граница се повлачи око књижевног језика, а у томе је писац успео.
Догађало се да писци буду прогањани и затварани због својих политичких ставова…
— Када се уђе у политичку арену, онда, зависно од система државне власти, писци не могу да се разликују од других људи. Некада се сукобљавају са странкама, вођама а некада са законима државе. Због политике су и у Краљевини Србији, и у Краљевини Југославији, и у СФРЈ затварани писци. Прогањани су и због својих књига, као на пример Јован Радуловић због „Голубњаче“ и Гојко Ђого због „Вунених времена“. Не могу се затварати очи ни пред чињеницом да је власт имала своје савезнике и међу писцима у свим двовековним режимима. На то треба гледати као на слободу политичког избора.
МОРАЛНА НЕОСЕТЉИВОСТ
Какав је био јавни став српских књижевника о ратовима на простору СФРЈ, посебно према бомбардовању?
— Сви актери на јавној сцени времена ратова и бомбардовања Србије, оставили су сопствени траг. И они који су оптуживали српски народ и власт да су кривци за ратове и за бомбардовање од НАТО држава. Треба прочитати оно што су писали Мирко Ковач, Филип Давид, Видосав Стевановић, Бора Ћосић, Вук Драшковић, Драган Великић. Запањује одсуство смисла за чињенице, као и морална неосетљивост за српске патње. Овај народ ће се поносити оним интелектуалцима и писцима који нису пристајали на кривицу и кажњавање целог српског народа.
СЛАБИ УТИЦАЈ
Има ли краја српским поделама на које писци нису имуни?
— Како се политичари деле, тако и писци. Овај трећи миленијум биће у знаку подела. Што се писаца тиче, њихов јавни утицај у свету слаби, а тако је и у српској политици. Све је мање великих књижевника и оних речи које се далеко и дубоко чују.
ЛИТЕРАРИЗАЦИЈА ПОЛИТИКЕ
У свом истраживању користите појам литераризација политике. Какво је значење овог појма? – Оно је утемељено у историјском наслеђу српске културе у коме народно-књижевна реч има улогу интегративног чиниоца целокупног искуства нације. Српски књижевници су са стилско-језичким вештинама и нескривеним емотивним и вољним понашањем деловали у политичким догађајима свог времена. То је била литераризација политике. Наравно, било је и оних који су задржавали више-мање рационални и прагматски однос према политичком животу.
Извор Вечерње новости, 24. децембар 2017.