Нуклеарна сигурност у зарђалим бурадима
ANTIC.org-SNN
Политика Online - Нуклеарна сигурност у зарђалим бурадима
Александар Апостоловски
6-8 minutes
Сваког дана стотине запослених из Института за нуклеарне науке „Винча” и Јавног предузећа „Нуклеарни објекти Србије” пролазе поред два стара хангара, старог реактора РА и базена с радиоактивном водом. Простор од 70 хектара Института ограђен је вишедеценијским слојем наталожених тајни, али отпад настао из научних експеримената налази се на површини, набацан у старим шупама. И не само што зрачи, већ представља и потенцијалну бомбу.
Непосредно уз истоимено насеље, једнако познато по нуклеарним истраживањима и археолошком налазишту, дванаест километара од Београда, после санације отворене депоније радиоактивног отпада осамдесетих година прошлог века, опасне материје ускладиштене су у хангарима Х1 и Х2. Онај ко очекује добро утврђене и чуване бетонске грађевине, вара се.
Хангари подсећају на напуштене бараке фабрика уништених у транзицији.
У њима се налази радиоактивни отпад настао радом реактора РА и из других научних истраживања.
До 1990. године у Институту је складиштен и отпад из других република бивше Југославије.
– Тамо се налази огромна количина без икаквог реда набацаних буради и осталог радиоактивног материјала. Дуже од шест деценија чека се да једног дана буде прерађен и пребачен на сигурну локацију – каже за „Политику” председник надзорног одбора ЈП „Нуклеарни објекти Србије” и научни саветник др Илија Плећаш. Заједно са Снежаном Павловић, Миланом Рајчевићем и Небојшом Нешковићем, др Плећаш је аутор књиге „Радиоактивни отпад у Србији: како и где са њим”.
Пре седам година обишао сам зарђале хангаре испред којих је стајао портир који је иронично рекао да „зрачи” позитивном енергијом. Откључао ми је капију и катанац, а затим сам препешачио још тридесетак метара. Стотине буради, џакова, кеса и кутија, набацаних без реда и смисла, ентеријер су забачених складишта на која као да су сви заборавили. Ништа се од тада није променило, што ми потврђује др Плећаш.
– Постоји опасност од крађе, али не било какве, већ од стране потенцијалних терориста који би радиоактивни отпад могли да искористе за опасне намере – каже он.
У близини хангара Х1 налази се хангар Х2, који је у нешто бољем стању. У њему су смештена и бурад са осиромашених уранијумом, као и уранијумски меци, донесени са четири локације из јужне Србије. То је муниција којом је НАТО из борбених авиона А-10 дејствовао по циљевима на земљи.
Илија Плећаш, који је у Институту у Винчи провео више од 40 година, поставља питање: зашто се толика количина радиоактивног отпада, заједно са осиромашеним уранијумом из доба бомбардовања НАТО-а, тако дуго налази надомак престонице?
Одговор на ово питање, које је поставио чак тринаесторици надлежних министара, увек је био идентичан: „Предлог стручњака је одличан, али не за наш мандат.”
Али тај отпад мора да се преради, а Влада Србије мора да нађе адекватну локацију и коначно га премести на безбедно место, какво имају све земље са нуклеарном технологијом. Још 2012. године, тврди др Плећаш, донесен је Закон о заштити од зрачења и нуклеарне безбедности, где је таксативно наведено да 10 година од доношења закона отпад мора бити премештен на трајно и сигурно одлагалиште. Законски рок, дакле, истиче 2022. године. А то је, мерено законима научника који се баве нуклеарном безбедношћу, такорећи прекосутра.
Пре неколико година у Институту је изграђен нови, модерни хангар Х3, али због законских процедура и лиценци није почела прерада радиоактивног отпада и његово пребацивање из два неусловна хангара. У трећем хангару је, заправо, требало да се налази прерађен отпад из хангара Х1, до коначног одласка на трајну локацију.
– Нити је отпад прерађен, нити је лоцирано и изграђено трајно одлагалиште, како се ради у свим земљама света. Циљ књиге је да јавност схвати озбиљност проблема радиоактивног отпада и укаже на неиспуњавање законске обавезе да се нађе трајно решење његовог безбедног одлагања. То је обавеза државе Србије према садашњој и будућим генерацијама њених становника, на основу прихваћених међународних обавеза и конвенција, у складу са одговарајућом регулативом Европске уније. Док год се овај проблем не реши, стање радијационе и нуклеарне сигурности и безбедности у земљи биће потенцијално угрожено – напомиње др Плећаш.
У књизи се детаљно описује тренутно стање радиоактивног отпада на локацији „Винча” и излаже се концепт одлагалишта на изабраној безбедној локацији, на коју би се трајно преместио сав постојећи отпад.
Тиме би се, наглашава др Плећаш, створили услови да се Институт у Винчи и Јавно предузеће НОС трансформишу у модеран научно-пословни парк, који се бави основним и примењеним истраживањима, иновацијама, производњом и пружањем услуга у областима природних и техничких наука, науке са акцелераторима и радијационе и нуклеарне сигурности и безбедности.
Доктор Плећаш наглашава још један циљ књиге: да се укаже како се овај проблем може адекватно и повољно решити. Посебно је важно да одлагање радиоактивног отпада могу да спроведу домаћи научници. Професор помиње плитко укопана одлагалишта која се, према досадашњим искуствима, сматрају најбољим и најсигурнијим начином одлагања радиоактивног отпада.
– Изграђено је више од 100 таквих одлагалишта широм света. Стандардна форма која се примењује позната је као „бетонски монолит”. Наиме, метална бурад са отпадом смештају се или директно у бетонске траншеје или у армиранобетонске контејнере који се полажу у траншеје. Након попуњавања расположивог простора, омеђеног зидовима, бурад или контејнери заливају се траншејским бетоном, чиме се добија монолитна структура која се обично прекрива са неколико слојева природних и вештачких материјала, као што су песак, шљунак или глина са исте локације – напомиње наш саговорник.
Занимљиво је да се у Немачкој ниско и средње радиоактиван отпад одлаже у напуштеним рудницима соли гвожђа. Швеђани, рецимо, отпад одлажу у лавиринтима гранитне стене испод нивоа мора.
Отпад у „Винчи” је нивоа ниске и средње активности и потенцијално угрожава здравље и безбедност Београђана, али и ширег простора земље.
У Привредној комори Србије у среду ће се одржати званична промоција књиге. Професор Плећаш верује да ће они који то треба да чују присуствовати презентацији и прочитати књигу. Да ли ће, после шест деценија, неко од актуелних званичника коначно схватити с каквим се проблемом суочава Србија?
Александар Апостоловски