Ненад Кецмановић: Ko je чији диктатор
ANTIC.org-SNN
Ko je чији диктатор
Ненад Кецмановић
8–10 minutes
Џо Бајден и пратећи европски вокали с колективног Запада назвали су Владимира Путина диктатором, а то су обзнанили када су сондаже утврдиле да ужива подршку изнад 70 одсто бирача и након процене да ће председник Русије остати на власти бар још читаву деценију. Бајден је и Си Ђинпинга назвао диктатором зато што је опет једногласно изабран на Конгресу КПК. Међу такве спадају и Ердоган и Лукашенко, потенцијално и Орбан и Вучић, а тек Додик. Неки од њих референдумом мењају уставна ограничења, неки мењају челне функције у партији, влади, држави, али задржавају лидерски ауторитет биће на основу резултата и по вољи народа.
Никад не кажу да су криви Руси, Мађари, Турци, Срби, који их узастопно бирају. Не, народ је добар, а негативна квалификација се увек односи на националног лидера лично. Персонална адреса је права, али квалификација неумјесна. Намештени избори? Све те земље више нису бољшевичке и избори су исти као и на Западу, чак с међународним контролорима. Путин је више пута изабран на демократским и фер изборима, а по западним стандардима за незападне земље два пута заредом поновљени избори јесу минималан услов стабилне демократије. Али хладноратовску схему су обновили: „Наши су демократе, ваши диктатори.”
Када је откривена Блерова подвала са „фабриком биолошког оружја” у Ираку, разлог за америчку инвазију је експресно промењен – „угрожена демократија”, а Садам је ионако био „диктатор”. Све обојене револуције илити „арапско пролеће” изведене су у име ширења демократије, а смењени легитимни „диктатори” су били или убијени (Садам и Гадафи) или силом уклоњени (Бени Али и Мубарак). Опозиција је петог октобра у Београду узвикивала: „Слобо Садаме!” Политичка изолација, економска санкције, финансирање опозиције и глобална медијска сатанизација заиста су га натерали да се пред спољном и унутрашњом опасношћу брани сужавањем и привременом суспензијом неких демократских слобода. Најзад, после победе демократије у Тунису, Ираку, Либији ове земље су запале у хаос који до данас траје. Лидер петог октобра у Србији се из Вашингтона вратио дубоко разочаран „подршком” Запада, па Добрица Ћосић бележи: „Како год да је било, Зоран је умро као патриота”, а Срби и данас преслушавају Слобин пророчански опроштајни говор.
Падом Берлинског зида демократија је постала „једина игра у граду” и сви се декларишу као демократе, а нико као диктатор. САД су биле победник у хладном рату, и као једина суперсила преузеле су глобалну промоцију демократије. Иако су се комунистичке власти у источноевропским земљама углавном предале без отпора, а западни експерти за демократску и тржишну транзицију се размилели као саветници нових власти, понегде то није ишло према америчком плану. Отпор хитној денационализацији јавне својине, дивљој приватизацији, односно куповини у бесцење свега што вреди, оквалификован је као отпор демократизацији и слободном тржишту. Ако није ишло милом (корупцијом, притисцима, уценама, санкцијама, изолацијом), ишло је силом оружаних интервенција против „диктатора”. Претходно, ниједна земља због санкција није умрла од глади, једино је натерана да све неопходно купује по вишеструкој цени и тако посредно плаћа слободу.
Оружане интервенције против диктатора, односно за заштиту демократије и људских права, започињу договором о подели плена. Интервенционистичке коалиције унапред се договарају колико ће којој припасти у „обнови оружјем демократизоване земље”. Своди се на учешће у високо профитабилним мегапословима на реконструкцији разваљене инфраструктуре, порушених градова, уништене привреде. Колико која уложи у војну окупацију, добија сразмерни део колача. Американци су увек иницијатори и менаџери подухвата, они праве коначни обрачун и секу колач. У Украјини, европској житници, у деловима с мало Руса већ је донесен закон о распродаји мамутских ораница у јавном власништву. Елем, рат је добра инвестиција не само у сектору наменске индустрије.
Стигмом „диктатори” Запад етикетира све непослушне суверенисте и борце против империјалног неоколонијализма који уживају велику популарност, и убедљиво добијају више избора заредом. Ако сумњате да су то заиста диктатори, треба само да консултујете годишње извештаје овлашћених мерилаца степена демократије. А Рандом хаус живи од америчких донација, па ко плаћа бира и музику: „Србија је полудемократија, а Косово лидер демократије у региону!” и то читав колективни Запад прима на знање и равнање. Вучић је нешто смутио око тријумфа на изборима, Додику су месецима пребројавали још једну победу и суде за непоштовање лажног в. п., а Путин је стигао и до суда за ратне злочине. Према свецу и тропар.
Обратно, пожељне демократе су шефови држава који повлађују неоколонијализму, и све што им траже продају и предају, из интереса останка на власти или избором мањег зла између вазалства и инвазије. А пошто на Западу никад нису сигурни да ли ће се код фаворита пробудити национални понос и отпор њиховој незајажљивости, највише воле лидере тесних већина и нестабилних коалиција којима је лако споља манипулисати. И при томе инсистирају на слободи медија, упливу цивилног сектора, задуживању код ММФ-а и СБ, а све се своди на куповину медија, спонзорисање НВО, банкарске камате. Демократија дионичара Блекрока.
Али постоји и не баш утешна релативизација! Античку демократију, на коју се сви позивају као на извор и праузор, нису уништили варвари, него је пропала због корупције у атинској агори и независном правосуђу полиса. За разлику од богатих који су учествовали из части, сиромашни слободни грађани су добијали дневнице да би могли да се равноправно посвете одлучивању о граду-државици. Агора је у правилу заседала једном месечно током једног дана, а онда су сиромашни открили да продужавање расправе на више дана и чешће сазивање значи и више дневница. Агора се тако нашла у перманентном заседању и испразнила државну касу. Поротници у атинским судовима су се смењивали по абецедном реду, али су сиромашни били чешће јер су били вишеструко бројнији, а и зато су добијали наднице. У нека доба прорадила је корупција: једни су давали, други примали мито. Сиромашни су паразитирали, богати некажњено кршили законе. Било је то 200 до 400 година прије Христовог рођења, а делује познато.
Демократија је первертирала у владавину гомиле (охлократију), и столећима била заборављена као лош облик владавине. САД, па затим и европски Запад рехабилитовали су је као представничку демократију. Американци су је обновили, али и искварили легализацијом плурализма групних интереса група за притисак, лоби група. У представничком дому и сенату пролазе они интереси иза којих стоји највећа финансијска моћ. „Мани, мани”, како гласи рефрен популарне песме, одиграо је у Конгресу САД исту кваритељску улогу као и у атинској Агори. Чланови 300 породица и са њима повезани ретко су оптужени, још ређе су пред судом, а губе парнице само ако братија одлучи да их пусти низ воду. „Демократија је најгори поредак, али ако се искључе сви остали”, рекао је Черчил у још релативно раној фази кварења. Данас је у фази распадања и заудара.
Но, вратимо се на почетак! Лорд Брајс је рекао да је „демократија систем који као ниједан други захтева снажне предводнике”. И поредак атинског полиса памти се као Периклова демократија. „Сви на Агори знају да гласају за добре законе, али само неки и да их праве.” Проблем савременог колективног Запада поред осталог је и у томе што нема велике лидере, попут Черчила и Де Гола, или бар Меркелове. Бајден, који је „капо дел тути капи”, спотиче се на сваком кораку и представља слику и прилику општег стања на Западу. Исток их изгледа има.
Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa