Милунка Савић – српска Јованка Орлеанка
ANTIC.org-SNN
Политика Online - Милунка Савић – српска Јованка Орлеанка
4-5 minutes
У години у којој обележавамо сто година од завршетка Првог светског рата подсетимо се Милунке Савић, коју је амерички сајт Лајстверс („Листверсе”) уврстио на листу десет највећих жена које су се бориле у неком од ратова током новије историје.
Иако женама није било дозвољено да буду војници и учествују у биткама, многе су проналазиле начин да се укључе у Велики рат. Једна од њих је била Милунка Савић из села Копривница код Јошаничке Бање, рођена 28. јуна 1892. године. По објављивању указа о мобилизацији 3. октобра 1912. године, и масовног одзива, Милунка се пријавила на једном од мобилизационих зборишта у Београду, и регистровала се под именом Милун Савић. Под тим мушким именом борила се у Балканским ратовима 1912. и 1913. године. После рањавања у бици на Брегалници, од 30. јуна до 9. јула 1913. године, њен стварни идентитет открило је болничко особље. Након опоравка тадашњи војни врх није хтео да је задржи у војсци. Међутим, пошто је имала чин каплара и Карађорђеву звезду, али и на инсистирање француског адмирала Гепрата и маршала Франше Д’Епереа, Милунка је наставила да ратује.
У Првом светском рату, такође се пријавила као добровољац. Била је борац „Гвозденог пука”, најелитнијег Другог пука српске војске „Књаз Михаило”. У јесен 1915. године у Македонији је тешко рањена у главу и тако повређена, са осталим борцима се повлачила преко Албаније. После неколико месеци опоравка вратила се на Солунски фронт, где је учествовала у биткама 1916. године. Посебну храброст показала је у бици на Кајмакчалану, када је заробила 23 бугарска војника. Један од њих био је Георги Димитров, касније председник Народне Републике Бугарске, са којим је после рата била велики пријатељ.
После демобилисања 1920. године, у чину наредника, радила је у Босни и Херцеговини, 1922. године се удала за Вељка Глигоровића из Мостара, а 1924. добили су кћерку Милену. Усвојили су још троје деце. После извесног времена брак са Вељком се распао а она је са децом и сестром наставила да живи у Степановићеву код Новог Сада, где је почетком 1920. године, за заслуге у рату, од државе добила имање на коме је саградила кућу. У потрази за бољим животом, са децом је отишла у Београд.
На иницијативу њених сабораца, запослила се 1929. године као чистачица у Хипотекарној банци у Београду, где је провела највећи део свог радног века. Одбила је понуду да се пресели у Француску и добије француску војну пензију. Уместо тога, изабрала је да живи у Београду. За све то време ишколовала је и одгајила тридесеторо деце коју је доводила из свог родног села.
После Другог светског рата, 1945. године нова државна власт јој је доделила пензију. Старост је провела у својој кући на Вождовцу, у друштву унука и у дружењу са војним ветеранима. Скупштина града Београда доделила јој је 1972. године једнособан стан у насељу „Браћа Јерковић”.
За заслуге у Првом светском рату добила је бројна одликовања: Орден Карађорђеве звезде, Орден Светог Михајла, Орден Светог Ђорђа, Златну Карађорђеву звезду са мачевима, Златну медаљу за храброст „Милош Обилић”, Споменицу на Први светски рат 1914–1918. и Албанску споменицу. Носилац је и Ордена Легије части четвртог и петог реда и, као једини страни држављанин и борац у Великом рату, француског Ратног крста 1914–1918. са златном палмом. То одликовање је углавном додељивано француским војницима у Великом рату.
Умрла је 5. октобра 1973. године и сахрањена у породичној гробници на Новом гробљу у Београду, одакле су њени посмртни остаци, 10. новембра 2013. пренети у Алеју великана на Новом гробљу.
Јован Поповић