Зашто је „блам” подржавати опозицију
ANTIC.org-SNN
Зашто је „блам” подржавати опозицију
Владимир Вулетић
6–8 minutes
Србија је ваљда једина земља у којој је годинама на власти била опозиција. Сетимо се да је готово читаву прву деценију овога века власт била у рукама такозване Демократске опозиције Србије (ДОС) све док власт није преузела Демократска странка.
Уместо да се одмах после 5. октобра преименовала у некакав савез демократских странака или нешто слично, та група је прихватила овај оксиморон назив, који је – назив, остао упамћен до данас било у свом оригиналном, било изведеном облику – досманлије који му је наденула тадашња права опозиција. Мада се за Демократску опозицију Србије везују многе непријатне чињенице, као што су прећутно прихватање, па чак и подстицање дезинтеграције Савезне Републике Југославије; пљачкашке приватизације; неолиберални економски, социјални и политички заокрет; класно затварање виших друштвених слојева према остатку становништва; неуспеле реформе судског и проблематичне реформе банкарског, образовног и одбрамбеног система (војске); одржавање неравноправних медијских услова за опозицију; наставак и јачање тајкунизације земље; неуспех у убрзању евроинтеграција и тако даље, сама реч опозиција није изгубила на својој чаробној симболичкој вредности. Међутим, и након што је такав ДОС нестао, остао је мит о опозицији. Бити опозиционар носило је, све доскоро, неки посебан морални па чак и витешки призвук.
Како се десило да је садашња опозиција, тачније група „Србија против насиља” (СПН), успела да окужи и расточи тај митски ореол и да сам појам опозиција учини непривлачним у мери да је подржавање опозиције постало, што би се колоквијално рекло, својеврсни блам, питање је које тражи одговор.
Обично се каже да је демонизација опозиције од стране власти наклоњених медија главни разлог њене слабости и губитка популарности. Мада више пута темељно доведена у питање, ова теорија која медије истиче као једни, или бар најважнији, фактор у политичкој арени остаје и даље доминантно оправдање изборних неуспеха, а „медијски мрак” мантра која служи самозаваравању иначе „непогрешивих” стратега и лидера опозиције и њихових епигона који су и главни заговорници ове теорије. Нико не спори да медији имају утицај на изборне шансе различитих политичких актера, али утицај медија није ни непосредан, ни самосталан фактор у политичкој борби. Заправо, истицањем значаја медија и медијских порука у први план, нехотично или не, грађани се понижавају стављајући им до знања да су безумне марионете без сопствене воље и карактера којима медији с лакоћом манипулишу.
Управо супротно, за нашу тему је важније да медијска демонизација опозиционих лидера, посебно ако је праћена неком врстом тортуре, ствара од њих мученике. Они које не убије прејака медијска реч, ојачају и постају симболи отпора тиранској власти. Историја политичких борби је пуна управо таквих примера на којима се и градио мит о моралној величини опозиције и стварао њен мученички ореол. Иконе опозиционог деловања као што су Тито, Че Гевара, Мандела, Вацлав Хавел – поменимо само неке који су касније дошли на власт – свакако нису током свог опозиционог деловања били миљеници медија нити су имали равноправан медијски третман.
Према другој теорији, суноврату опозиције доприноси њена корумпираност. Ту теорију шире они који су опозиција у круговима опозиције. Тачније, незадовољници у опозиционим редовима. Те секте у оквиру опозиционе цркве као најстрашнији грех истичу наводну стварну или слућену сарадњу опозиционих првака с властима. Овакве оптужбе, чак и када то није изречено, као мотив – већ по себи страшног чина издаје, подразумевају неку врсту корупције – било материјалне или у вези с обећањем учешћа у власти.
Овде нема простора за ширење ове иначе врло интересантне приче, па је довољно рећи да, мада „спавача” у редовима опозиције увек има, они не могу довести у питање светост опозиционог деловања ако она има јасан и реалан политички циљ. Да ове оптужбе нису само празна прича, сведоче и обелодањени документи источнонемачке тајне полиције који показују да је у готово свим дисидентским групама и ћелијама имала своје доушнике, а у некима је број сарадника Штазија био већи него оних који то нису били. Таквих случајева било је од када је политичке борбе. Па, ипак, чак и најбруталнија корумпираност појединаца и лажно дисидентство нису могли да угрозе ауторитет опозиције. То је више сведочило о томе чиме се све власт служи да би сузбила опозицију него о самој опозицији. Зато ову теорију треба схватити као оправдање чињенице да многима опозиционо деловање, посебно ако су ван најужег круга лидера, служи у терапеутске сврхе, односно као циљ сам по себи, а не као активност усмерена ка неком политичком циљу који подразумева различите стратегије и тактике.
Да би се разумело зашто се идеја опозиције, а посебно ореол који је имала у националној свести изгубио, потребно је разумети да је он изграђен на моралним основама. Ако не једини, најважнији ресурс којим је опозиција располагала од када је света и века био је морални капитал. Опозиција је увек према власти деловала као Давид наспрам Голијата. Бити слабији и борити се за праведну ствар је у темељу опозиционог мита. Макијавелизам је ствар власти, а ствар опозиције је мучеништво.
Мада је попуштање моралних темеља пиједестала на коме је почивало светло лице опозиције почело још од тренутка када су опозициони медији прихватили уређивачку стратегију најратоборнијих властима наклоњених медија (што је само делимично персонификовано променама на челу тих медија), потпуни слом је наступио пролетос када је опозиција покушала да искористи и преусмери спонтано окупљање људи у помен на страшне трагедије које су се догодиле у Београду и његовој околини.
Да ствар буде гора, постизборни перформанси базирани на сличној „страгегији шока” (бомбастична изјава о 40.000 фантомских гласача који су изменили изборну вољу) само су показали да опозиција не само да не учи на сопственим грешкама него их упорно понавља ризикујући да у потпуности уништи идеју опозиције. А овој земљи је потребна јака опозиција баш као што јој је потребна и јака власт.
Професор на Филозофском факултету у Београду
Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa
https://www.politika.rs/articles/details/593518
Sent from my iPhone