Епископ Иринеј: Правда Старе Србије затрпана је, али истина није

[ANTIC.org-SNN]

standard.rs

Правда Старе Србије затрпана је, али истина није – Novi Standard

http://newlookworld.com/

17-22 minutes

---

Епископ Иринеј: Правда Старе Србије затрпана је, али истина није

20:34 недеља 24. децембар 2017.

Сматрам да ће на Косову и Метохији државно руководство морати да озбиљно узме у обзир већински став српског народа

 

Недавно сте се вратили из Москве са Архијерејског Сабора Руске Православне Цркве, сазваног ради обележавања стогодишњице обнове патријарашке службе у Русији и избора светог исповедника Тихона за првог Патријарха московског и све Русије после епохе Петра Великог. У Москви сте били као члан пратње нашег Патријарха. Колико вас је охрабрила порука патријарха Кирила да би Српска Православна Црква требало да сачува канонско јединство у свим својим историјским пределима? Да ли је та порука, према вашем мишљењу, јасна подршка чврстом ставу Српске Православне Цркве поводом неканонске одлуке Бугарске Цркве да под своје окриље прими непризнату Македонску Православну Цркву?
— Сабор у Москви и укупна прослава јубилеја били су заиста величанствени, са учешћем готово свега руског епископата и делегацијâ скоро свих аутокефалних Цркава, најчешће на челу са патријарсима или другим поглаварима, такође уз учешће руске државе и руског председника, јавности града Москве и многобројних верника. На Литургији у Храму Христа Спаситеља саслуживало је око четири стотине педесет православних епископа. После овога кратког уводног коментара о природи посете Предстојатеља наше помесне Цркве и његове пратње Москви одговорићу укратко и на ваше питање.

Став Патријарха московског Кирила који наводите није нов: то је његов традиционални принципијелни став како у односу на Српску Православну Цркву тако и у односу на све православне цркве. Ако би било ко у православној васељени одустао од таквог става, његов поступак би могао да постане динамит под читавим здањем канонског и организационог устројства Православне Цркве у целини и да озбиљно угрози њено јединство. У овом контексту тај став даље значи, по логици и аутоматизму, и подршку нашој Цркви по питању раскола пониклих на њеном канонском подручју, а пре свега по питању „Македонске Православне Цркве”, која у расколу истрајава, ево, већ пуних пола века (1967–2017).

Што се пак тиче спорне одлуке Бугарске Православне Цркве, требало би напоменути да њен садржај јесте познат из медијских извештаја и коментара, али да она још није званично достављена ни Васељенској Патријаршији, ни Српској Православној Цркви, ни осталим сестринским Православним Црквама. Притом, морам да дâм једну исправку: у тој одлуци се не каже да Бугарска Црква „прима под своје окриље” поменуту Цркву у расколу, него да је вољна да покуша да за њен излазак из статуса неканоничности посредује, на молбу, код других православних цркава. Бугарска Црква је ипак свесна чињенице да се не сме огрешити о свеправославни консензус нити о свој полувековни солидарни православни курс, а поготову да не сме у служби једног раскола да себе доведе у опасност да поново и сама доспе у раскол и са Мајком Црквом у Цариграду и са другим православним црквама, јер је и сама 70 година била у расколу због етнофилетизма и најбоље зна какав је ужас бити у расколу са браћом и сестрама по вери.

Епископи суседне православне земље, Бугарске налазе се између Сциле и Харибде: Сцила је притисак политичких власти и јавног мњења, којима итекако одговара ирационална иницијатива из Скопља јер се њоме имплицитно прихвата званично државно-црквено бугарско гледиште према којем су Македонци органски део бугарске нације („То је наш народ”, изјавио је бугарски патријарх Неофит), а Харидба је ризик било каквог „флертовања” са било каквом расколничком организацијом, а такву је Бугарска Црква донедавно имала и „у сопственом дворишту”. Посматрајући ствари из овог угла, имам утисак да је Синод Бугарске Православне Цркве дао прилично опрезну изјаву, препуштајући ствар, чини ми се, времену, томе „мајсторском решету”, и свеправославној одговорности.

Како се у овом тренутку може објаснити и протумачити то што је на захтев тзв. Македонске Цркве Бугарска Патријаршија званично прихватила улогу „Мајке Цркве” и главног заступника македонских интереса у борби за самосталност Цркве у тој земљи? Коме иде у прилог таква напетост коју је изазвало оглашавање Бугарске Патријаршије?
— Као што следи из досад реченог, Бугарска Патријаршија јесте једнострано и неканонски узела на себе улогу „посредника”, па и „арбитра”, али није себе прогласила за „Мајку Цркву” како јој је из Скопља галантно понуђено.

Понуђена „трампа” – ви нама аутокефалију, без обзира на друге православне цркве, а ми вама титулу наше Цркве Мајке… – била би крајње необична да није просто невероватна. Није ту главни проблем што је понуда уствари непоштена будући да Скопље тражи све (волшебни прелазак из раскола у регуларност, без покајања и било какве канонске процедуре, и као „мираз” још и аутокефални статус), а заузврат не нуди ништа. Назив Црква Мајка не производи, наиме, никакво црквеноправно дејство у међусобним односима аутокефалних цркава: аутокефални статус, сâм по себи, чини све цркве сестринским црквама, у свему једнаким и пуноправним, а назив Црква Мајка фигурира као Titel ohne Mittel (титула без садржаја), као знак захвалног сећања на време стицања аутокефалности. Главни проблем је у томе што се духовно материнство не може проглашавати по нечијем нахођењу, него се може само констатовати као историјска датост. Може ли ко од нас као физичко лице да бира и одређује себи мајку или, хтео-не хтео, мора да зна да има мајку откако је жив?

Историјски токови су увек чудни и бурни. У нашем случају постојао је период када се Црква српских земаља налазила у саставу Охридске Архиепископије, па период када су Црква са седиштем у Охриду и Црква са седиштем у Пећи живеле напоредо као аутокефалне сестринске Цркве, па период у којем су обе биле укинуте и претворене у епархије Цариградске Патријаршије, па период у којем Српска Црква поново стиче аутокефалност (1879), потврђену по уједињењу покрајинских цркава (1922), и најновији период, у којем се Охридска Архиепископија налази под јурисдикцијом Српске Патријаршије у општепризнатом статусу најшире црквене аутономије. Да ли ће се ту шта, када и како мењати, то остављамо будућности. Сигурно је, међутим, да о улози Бугарске Цркве као Цркве Мајке у односу на Скопље не може бити речи. Ту скоро, 14. децембра, Свети Синод Јеладске (Грчке) Цркве званично је изразио своју забринутост због мешања Бугарске Цркве у јурисдикцију друге Православне Цркве, тојест Српске Цркве, што представља, како се даље наводи у саопштењу из Атине, „чин противан свештеним канонима и Предању Цркве, којим се превиђају канонска овлашћења и водећа улога Васељенске Патријаршије, што може бити почетак немилих догађања”. Ако би неко на све ово казао да се не гледа на данашње, него на некадашње канонско устројство и, ако бисмо прихватили такву бесмислену могућност, резултат би опет био исти: у прошлости смо сви – Москва, Пећ, Охрид, Трново, односно Софија, и тако даље – имали само једну Цркву Мајку, а то је Велика Христова Црква у Цариграду.

У вези са овом проблематиком питате ме и коме иде у прилог напетост коју је изазвало оглашавање Бугарске Патријаршије. Наводим, ево, само неке кругове којима она иде у прилог: расколничким покретима широм Православља, од Грчке до Украјине и од Аустралије до Америке; екстремним унијатским и ултраконзервативним срединама у Римокатоличкој Цркви, посебно ригидним противницима курса папе Фрање, који, сви углас, злурадо тврде да пример православних цркава показује како нема јединства Цркве без папског апсолутизма; мондијалистима и „верским реформаторима” који снују и кују планове о разбијању историјских религија, а најпре хришћанства, и о успостављању једне, синкретистичке „светске религије”; једном речју, непријатељима Цркве и вере.

На какав је пријем у Русији и у Руској Православној Цркви наишла изјава Његове Светости Патријарха српског господина Иринеја да „очекујемо помоћ Господа, али и наше братске Русије да сачувамо нашу свету земљу Косово и Метохију?“
— Ево питања на које је могуће дати најкраћи могући одговор: Патријархова изјава је наишла на изузетно добар пријем. Подсећам на антологијске изјаве руских црквених и државних челника да они нас Србе неће издати осим у случају да ми сами себе издамо и да неће пропустити Тачијеву лажну државицу у Уједињене нације осим у случају да то ми претходно омогућимо пристанком на ултиматум САД и ЕУ, па ма то било и у увијеној форми „обавезујућег споразума” двеју страна да неће једна другу ометати на путу у међународне организације.

У Србији је у току тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији. Да ли сте задовољни током и развојем тог дијалога? Какав исход очекујете и да ли би тај исход требало да буде обавезујући за руководство наше земље у преговорима са међународном заједницом?
— На ову тему сам у последње време подоста говорио и писао, па не бих желео да понављам своје ставове. Користим ипак прилику да подсетим на то да би, по мени, синтагма свенародни или свесрпски дијалог више одговарала његовом смислу и садржају него израз унутрашњи дијалог. Његовим током не можемо бити ни задовољни ни незадовољни јер он само потврђује дубоку подељеност наших елита, полуелита и псеудоелита: широк је дијапазон од исказаних веома мудрих, разборитих, са националног становишта одговорних мишљења (пример: разговор у Матици српској) до плитких, неразумних и неодговорних изјава појединаца који иду дотле да нападају Србију што се већ одавно није „ослободила” тога, како они себи дозвољавају да се изразе, „косметског баласта”. Притом се не чудим појединим ликовима из нашег шареног партијско-политичког калеидоскопа, али се чудом чудим једном признатом универзитетском професору, иначе правнику, и једном познатом академику, иначе песнику. Али шта ћемо – свако је слободан и властан да говори у своје име, а садржајем реченога говори о себи.

Исход ће бити као и досадашњи ток – разногласје. Али већ сада се дâ видети шта заступа већина Срба. Стога сматрам да ће државно руководство морати да озбиљно узме у обзир већински став српског народа. Лично не верујем да наш народ може да погази сâмо своје биће, свој идентитет и његов извор, формиран на Косову и у Метохији и нормиран као Косовски завет, духовна вертикала и историјска самосвест.

Да ли су правда и истина о страдању српског народа на Косову и Метохији привремено „закопани“ и има ли наде да истина о свим злоделима једном васкрсне?
— Правда јесте закопана и остаће закопана све док сила отима земљу и градове и док међународна заједница, односно Запад, истрајава на својим решењима, која су се већ показала као бумеранг (Блиски исток, Каталонија…) и тек ће се показати као бумеранг, свуда у свету.

Истина, међутим, уопште није закопана нити може да буде закопана. У окриљу наше Цркве она је увек громко сведочена, почевши од извештајâ негдашњег епископа рашко-призренског Павла, потоњег патријарха, преко капиталног великог зборника „Задужбине Косова”, чије је друго, допуњено издање недавно изишло на српском и, паралелно, на енглеском језику, затим кроз многобројне књиге и текстове владике Атанасија (Јевтића), митрополита Амфилохија и многих других аутора, преко званичних обраћања Сабора, Синода, Његове Светости Патријарха, и тако даље. Затим, наши најбољи научници, књижевници, песници, новинари, ствараоци и прегаоци уопште – сви се, свако на свој начин и по своме дару, изјашњавају о Косову и Метохији. Не могу да прећутим ни многе руске научнике и писце, као ни њихове колеге из западних земаља, којих има много више него што мислимо и који истинољубиво, поштено и храбро износе истину о догађајима на Косову и Метохији и предлажу путеве разума и разрешења. Могао бих набрајати и даље, али нема потребе.

На недавном округлом столу о Косову и Метохији у Матици српској упутили сте препоруку актуелним политичарима да у вербалној комуникацији Косову и Метохији врате некадашњи назив „Стара Србија“. Колико је и у политици име важно, сведочи, на пример,  и дугогодишњи спор између Грчке и Македоније у вези са називом ове бивше југорепублике. Рекли сте тада да се преговарало о отцепљењу Старе Србије, а не Косова или Космета, како су га називале у прошлости наше политичке структуре, у свету би одјек био другачији… Молим вас да то своје размишљање поновите за читаоце Новости.
— Ви сте га већ у сажетом облику поновили. Хвала вам за то. Ово је, међутим, прилика да ваше читаоце и нашу културну јавност уопште, па и наше политичаре, подсетим на једну драгоцену, али, нажалост, незапажену књигу, која оправдава моје скромно мишљење о терминолошкој неодговорности „модерних” Срба. То је Атлас Старе Србије: Европске карте Косова и Метохије из пера др Мирчете Вемића и Младена Стругара, са додатком Свеопштег словара Јохана Јакоба Хофмана у преводу Весне Никчевић са латинског на српски језик. Књига је објављена истовремено у Београду и на Цетињу 2007. године као издање Светигоре, издавачко-информативне установе Митрополије црногорско-приморске.

У свом предговору митрополит Амфилохије с пуним правом наглашава: „Чак и у вјековима турскога ропства (…) оновремене европске карте и лексикони неподијељено су свједочили о Косову и Метохији као о природном и неодвојивом дијелу српске земље…” Исто у Уводном слову констатују и аутори, указујући на чињеницу да је на старим картама, укључујући и оне из доба османлијског продора на Балкан, „недвосмислено и неспорно приказано да су Косово и Метохија увек били српска територија, а никада арбанашка”. Стога оправдано закључују: „…Ове су карте постале својеврсне српске тапије Косова и Метохије”. Са своје стране, питам и питам се: кад би Арбанаси или Албанци – упркос свему, наши суседи и суграђани, унесрећени једнако као и ми – имали у свом поседу макар једну једину карту из предклинтоновских и предтачијевских дана са назнаком да је реч о њиховој, а не српској територији, да ли би они такву карту или такав историјски податак прећуткивали, као што ми Срби чинимо са десетинама карата и хиљадама историјских докумената, или би о томе даноноћно телалили широм „земље турске и ђаурске и влашкијех седам краљевина”, широм света?

Сличан пропуст, у вези са одустајањем од изворног имена Косова и Метохије, начинили смо и у случају Војводине…
— Апсолутно тачно. Броз и његови комунисти, виртуози у борби против свега што је српско, генијално су се досетили шта треба да ураде. У Аустроугарској је постојала српска аутономна покрајина Војводство (или Војводина, односно Војводовина) Србија и Тамишки Банат, а после смрти Стевана Шупљикца аустријски цареви су у својој раскошној титулатури носили и титулу „великог војводе српског”; јавна пак документа сачињена у том својству била су потписана српском ћирилицом (за разлику од праксе у „кругу двојке” и шире у Србији 21. века). Шта је дакле ваљало учинити? Прво, требало је задржати и до апсурда проширити аутономију српске већине северно од Саве и Дунава унутар (боље рећи против) Србије, а назив области обесмислити. Просто као пасуљ: нема више Српске Војводине у границама Аустроугарске, али остаје Војводина (чија?) у границама Србије.

Термин Војводина или Војводство, као и термини Кнежевина или Књажество, Краљевина или Краљевство, Царевина или Царство, односно Империја) не значе ништа без ближе ознаке или одреднице која је и чија област коју тако називамо, а то важи и за разне емирате и султанате, па и за пропали калифат такозване Исламске државе. Војводство може бити Монако, Лихтенштајн или пак административна јединица у Пољској, али никада безимено Војводство in absoluto. Краљевина може бити Велика Британија, Белгија или Саудијска Арабија, али никада безимена Краљевина in absolutо. Царевина може бити Јапан, али никада безимена Царевина in absoluto. Емирати могу бити Арапски Емирати, а никако безимени Емирати in absoluto. И тако даље. Наизглед ситница, такорећи безначајна језичка зачкољица или заноктица, али није тако: резултат пропаганде и хистерије замало да није био стварање вештачке „војвођанерске” нације науштрб Српства, по узору на „црногорску”, „бошњачку” и друге сличне творевине. Већ је од неких Срба, на нашу жалост и срамоту, створена аутономашка, тачније сепаратистичка, србомрзачка дружина, срећом малобројна…

Слично је и са називом Санџак. Санџак, вилајет и слично турски су називи административних јединица бивше Отоманске империје. Данашњи „Санџак” је у време османлијске власти уствари био Новопазарски (Јенипазарски) санџак, што ће рећи округ. Историјски, то је Рашка област. Напомињем да је краљ Никола црногорски део такозваног Санџака називао баш тако – рашка земља. Ако нам је то некаква утеха, сличних експеримената и процеса било је и другде у свету: Украјина (српски: Крајина), првобитна руска држава, поставши од центра периферија, изметнула се, захваљујући бољшевицима, а затим и постсовјетским „демократима”, миљеницима Запада у антируску државу; некадашњи Руски Туркестан у Централној Азији еволуирао је у низ уситњених и завађених државица и парадржавица; настале су нове нације, попут Американаца и других…

Покушаји косовске „владе“ да, као засебна држава, постане чланица УНЕСКО привремено су спречени. У каквом је данас стању српско црквено благо на КиМ?
— Оно што у међувремену није уништено сада је безбедно.

После неколико састанака Мешовите комисије СПЦ и Хрватске бискупске конференције о тумачењу улоге кардинала Степинца у Другом светском рату и његовој евентуалној канонизацији, становишта двеју страна остала су неусаглашена. Али актуелни хрватски политичари и даље износе очекивања да ће Степинац бити проглашен свецем. Какав исход Ви очекујете, Ваше Преосвештенство?
— Као што је познато, свака страна – наша, српска, православна, и она друга, хрватска, римокатоличка – остала је током и после дијалога на својим позицијама. Чињеница да се хрватски политичари толико уплићу у то питање и да се упињу да у Ватикану „лобирају” за канонизацију Степинца довољно говори о природи и намени читавог „пројекта Степинац”. Какав ће бити исход, то заиста не могу да знам. Али једно знам: данашњи папа другачије схвата Цркву него каптолска средина у Загребу или пак бискупска већина у Хрватској. Уосталом, и у Хрватској се чују многи трезвени и опомињући гласови. Видећемо.

Разговарала ЈОВАНКА СИМИЋ

Вечерње новости / Информативна служба Српске Православне Цркве