Предизборна астрологија
ANTIC.org-SNN
Предизборна астрологија
Александар Апостоловски
7–9 minutes
Политика није математика, истицао је последњих дана Александар Вучић. Али када се буде склапала влада, неће се сабирати километри ауто-путева, већ гласови листа, покрета и странака. Избори се не добијају на стварности, већ на њеној перцепцији и зато се последњи адути кампање остављају за сам финиш. Могао је Вучић да објави да га Никола Јокић подржава још на старту кампање, али, мада још није завршио вишу тренерску – одсек кошарка, зна да најбољи играч НБА лиге ствара разлику када се ломи резултат.
(Драган Стојановић)
Наравно да је списак више од две хиљаде јавних личности које га подржавају направљен много раније, али је тајминг пажљиво темпиран како би показао да и Вучић има своју елиту. То је први разлог. Други је да сваки одговор опозиције, односно удар на Јокића постаје контрапродуктиван и доводи Вучића самог испод рекета, где поентира омиљеном мантром: ето, не само да мрзе мене и моју породицу него и Јокића.
И коначно, они који се двоуме за кога да гласају, а могу да посумњају да су многе јавне личности вођене прагматичким разлозима подржале Вучића, рецимо – потпис за директорско место – код Николе то не могу да пронађу. И новца и славе има превише, што ће рећи да Јокић не само да не може да се купи већ и амнестира остале потписнике да су вучићевци из клијентелистичких разлога.
Тако је анулирана и кампања ПроГласа, групе интелектуалаца предвођених Драганом Бјелогрлићем, која има својеврсну улогу отпора. Попут везивног ткива између покрета „Србија против насиља” и неопредељених бирача. Лидери ПроГласа су, поред тога, показали знатно већи активизам на терену од самих лидера „Србије против насиља”, тако да је створен утисак да је заправо Бјела носилац листе, иако је одбио да постане њихов кандидат за градоначелника Београда.
Изненадни долазак Американца Стива Вознијака, суоснивача „Епла” и генија из Силицијумске долине, такође је ресетовао све предизборне комбинаторике, јер откуд пословни партнер Стива Џобса и творац првог персоналног рачунара на канабету код Вучића. Такви глобално познати играчи се не појављују у финишу предизборне кампање са жељом да постану Срби, само зато што желе да обиђу српске манастире или се евентуално скрасе на Космају. Као што ни некадашњи градоначелник Њујорка Рудолф Ђулијани није залутао у Београд 2012. године, па је онда запловио у чамцу, баш са Вучићем када је овај био кандидат СНС-а за градоначелника Београда, да би разгледао савску обалу где би могао да никне пројекат „Београд на води”. И, гле чуда. Никао је пројекат, никао је и Вучић!
Тада вероватно само Борис Тадић и Томислав Николић нису приметили да Американци траже новог лидера који ће држати регион стабилним и без трзавица. Ако Вознијак до недеље добије наш пасош, можда и гласа. Питам се, за кога.
Ако се присетимо почетка кампање, Урсула фон дер Лајен је стигла у Београд и изјавила како су нови медијски закони Владе Србије одлични, иако је опозиција до тог тренутка кампању базирала управо критикујући те законе који ће спустити црну завесу на већ постојећи медијски мрак у Србији. После Урсулине изјаве, та тема више није помињана чак ни у позиционим медијима. И посета италијанске премијерке Ђорђе Мелони није била случајна, јер ако је требало да председница Европске комисије делује седативно на грађанисте и екологе, десничарска премијерка Мелони послала је поруку да и европски ултраконзервативци на власти имају пожељног партнера у лику председника Србије. Није чудно да је Вучић Мелонијеву дочекао с оноликим букетом цвећа.
Отуда се ова кампања чини и можда најчуднијом до сада. Кампања пре кампање почела је са паризером, по сниженој цени, пре него што су избори и расписани. Када се учинило да ће омиљена месна прерађевина у Срба постати реч године, уследио је мистериозни догађај у Бањској, коју, по свему судећи, није креирала домаћа памет. Ако јесте, ту онда памети нема. Али како су догађаји око манастира и даље енигма, можда ћемо сазнати шта се тачно догодило у нечијим мемоарима.
Вучић је расписао изборе иако је имао стабилну већину у парламенту и власт у Београду, док је, истовремено, велика енергија са уличних протеста „Србија против насиља” потпуно спласнула током лета. Зато је утисак да су ово избори без теме, иако се, поред срца Србије, а то је наравно Косово, бирачи држе и за новчанике, гледајући у Вучићеву кинеску таблу на којој исписује економске резултате. Међусобне увреде које ескалирају на друштвеним мрежама одавно су обичајни предизборни фолклор.
Нешто друго је интересантније. Вучић, рецимо, није шеф СНС-а, али је носилац листе „Србија не сме да стане”. Драган Ђилас је стварни шеф опозиције, али није носилац листе „Србија против насиља”.
Патриоте су се поделиле на неколико фракција, као да је Бошка из Двери, Милицу Заветницу и Вука Јеремића пригрлила левичарска рука. Мада је и Вучићев распон руку поприличан, што може побудити сумњу да има контролу над бар једном десном партијом. Иако Бошко и Милица наступају заједно, а Вук сам самцијат.
На богатом предизборном менију, као да покрет „Србија против насиља”, који је показао интегративне потенцијале, наступајући на једној листи, жели да постане доминантан опозициони противник у парламенту. Ко може ујединити десницу, која би била можда и најозбиљнија претња Вучићу, да су којим случајем изашли заједно, ако то већ нису успели њени идеолози, Матија Бећковић, Мило Ломпар и Милош Ковић? Можда је боље питање ко је идеолог који их је разјединио.
И коначно, да ли је сукоб између напредњака и социјалиста стваран или је реч само о маневру који су договорили Вучић и Ивица Дачић? Вучић каже изричито да Дачић неће бити премијер, што је Дачићев слоган и из претходне кампање, тако да су се на почетку невидљиви социјалисти изненада расанили. Пројектован као тас на ваги сваке владе од 2003. године, Дачић је извукао из рукава стари адут: успомену на Слободана Милошевића, кроз неочекиван јавни ангажман Милошевићевог унука Марка Милошевића.
Да ли ће Вучић, како пројектује, саставити владу са Мађарима? То је његова предизборна математика. Да ли ће Дачић освојити изнад 10 одсто, што је његова математика? Хоће ли опозиција без Ивице имати више гласова од напредњака у Београду? То је њихова математика. Или ће, рачунајући и Ивицу, имати већину у Београду, што је већ – виша математика.
Да ли ће Борис Тадић и Саша Радуловић, идеолошки изузетно необичан тандем, као да их је у лабораторији вакцинисао доктор Несторовић, проћи цензус? Хоће ли се Чеда Јовановић фуриозно вратити у игру или остати само запамћен по џедајевско-трамповској кампањи на друштвеним мрежама? Да ли ће Војислав Шешељ бар делимично повратити стари сјај Српске радикалне странке, макар кроз неко јавно предузеће у Београду?
Ова питања спадају у домен политичке астрологије. Вучић је, дакле, у праву. Избори нису математика. Али само док се не затворе бирачка места. После тога, неко ће да се сабере, а неко одузме. Неко ће се множити, а неко делити!