Живот у „пљачкашкој ери”
ANTIC.org-SNN
Живот у „пљачкашкој ери”
Да ли је данас уопште могуће одржати било какве изборе – председничке или парламентарне – а да је једина валидна потврда њиховог исхода она коју дају надлежни са Запада? Судећи према актуелним догађајима, рекло би се – не
Слободан Самарџија
7–8 minutes
Стотине грађана блокирале су ових дана улице грузијске престонице Тбилисија у покушају да спрече озваничење резултата недавних парламентарних избора, на којима је највише гласова добила владајућа партија „Грузијски сан”. Демонстрације су покренуле прозападне организације незадовољне чврстим политичким економским везама њихове земље са суседном Русијом.
Огласио се и Европски парламент саопштењем да не признаје резултате гласања, а шеф европске дипломатије Ђузеп Борељ захтева од ЕУ да се овдашњим организацијама „цивилног друштва” у то име додели немалих 100 милиона евра. Слично се дешава и у Молдавији, Абхазији, Румунији…, па и код нас. Свуда где је мишљење народа супротно већ одавно излизаној дефиницији демократије. Једноставно, одређене категорије друштва сматрају да је живот изван тзв. западних вредности недостојан човека, немогућ, па и – погубан.
И тако, нашли смо се пред дилемом: да ли је данас уопште могуће одржати било какве изборе – председничке или парламентарне – а да је једина валидна потврда њиховог исхода она коју дају надлежни са Запада? Судећи према актуелним догађајима, рекло би се – не. Права одлука изборних учесника и грађана који су изашли на биралишта пада у дубоку сенку „мишљења врховних газда”, скривених негде у Вашингтону, Лондону или Бриселу. И искључиво у поменутим центрима. Уосталом, и новоизабрани амерички председник Доналд Трамп био је прецизан: будућа влада у Украјини биће – прозападна. Хтели то тамошњи грађани или не. Други светови сем западног, једноставно, немају право на постојање.
Да би се поменуто остварило, не жале се паре, политички притисци, ратови, „обојене револуције” (оригиналне или поновљене), па ни покушаји ликвидације појединаца (словачки премијер Роберт Фицо). Поред већ поменутих 100 милиона евра за грузијску опозицију, недавно је и за „прозападњаке” у Молдавији одвојено чак 1,8 милијарди. О Украјини, која је до сада сабрала више од 300 милијарди, да и не говоримо. Тамо избора, додуше, није било, али паре су дате управо да их и не би било. Јер већ је на власти прозападни човек, спреман да своју земљу, па и њене житеље, прода коме год затреба. Додајмо и податак да су САД крајем лета широкогрудо нудиле својим грађанима немачког порекла „финансијску потпору” да путују у постојбину на покрајинске изборе и тамо гласају за крајње десничарску партију Алтернатива за Немачку.
Жеља да се цео свет потчини Западу није ни нова ни неразумљива. Поготово данас, кад је чак и Америка почела више да води рачуна о сопственим ресурсима. Истовремено, Европа се, сем источног дела континента, претворила у пуког потрошача, пошто су залихе које јој је природа даровала како би је претворила у центар света одавно исцрпљене. Погрешно вођеном политиком тог центра некадашње колоније данас су буквално натеране да почну да размишљају о сопственим интересима и траже боље партнере. Посебно оне у БРИКС-у. Све је то неизбежан процес, тек повремено ремећен насилном људском делатношћу.
„Паре врте свет”, певала је Лајза Минели. Ипак, оно на шта „демократски Запад” дефинитивно не жели да пристане јесте да нашу планету настањују различите цивилизације и да не размишљају и осећају сви широм планете на једнак начин. У времену кад се однос снага мерио поседовањем ватреног оружја насупрот луку и стрели, наметање сопствене воље је и могло да има ефекта. Данас – не.
Па ипак, промоција „западних вредности” као јединих прихватљивих не посустаје. У употреби су нова оружја: мито, деловање већ поменутог „цивилног друштва”, „независних медија”, група за притисак, лажирање изборних резултата… Укратко, све што би већину грађана требало да натера да мисле онако како то желе у поменутим центрима моћи. Без обзира на то да ли ово поменутим грађанима одговара и да ли им отвара перспективу за просперитетнију будућност. А, судећи према досадашњим искуствима, углавном је супротно.
Посебно деликатна, како рекосмо, јесте ситуација на Старом континенту, већ дуже од века духовно и на сваки начин подељеном на два света. У оба су данас на власти вољом грађана изабрани и партије и лидери. Али они који се не потчине „критеријумима и јасним захтевима Запада” џаба су кречили. Њихово мишљење не узима се у обзир. Макар било у општем интересу. Једноставно, није га потврдила вашингтонско-бриселска бирократија. Европа може да постоји само као заједничка држава, а никако као – заједница држава. Суверенитет је пребачен на грнчарски сто и зна се ко је надлежан да га обликује. Па зар нису САД са својих 50+ држава најбољи пример?
У то име, а према председници Европске комисије Урсули фон дер Лајен и сличнима, треба створити јединствену војску, религију, тајну полицију, порески систем, медије... убити сваку различитост (сем у вековима пљачком стицаном богатству), слепо следити пут који су утрли светски хегемони. Јер, зашто мењати оно што функционише и непотребно уносити немир у народ? Информације и подаци који стижу из западних извора прихватају се као неприкосновени, иако су се превише често показали нетачним, па и свесно лажним или провокативним. Неретко су управо тако започињани и ратови. Посебно на Блиском истоку, у Јужној Америци, Југославији, Украјини…
Све наведено не значи да и други не уплићу своје прсте у дешавања по разним деловима света. Али они то не раде „демократским методама”. Њихове паре нису резултат „самопрегорног рада слободних грађана, као у САД”, у чијим појединим јужним државама ропство и даље фигурира као позитивна и нормална ставка. И док америчке бомбе убијају „милосрдно”, као својевремено на Балкану, оне туђе то чине – немилосрдно. Геноцид се као појам на Западу не признаје, осим ако се не повезује с неким англоамеричким супарником. Ни Организација уједињених нација се у вези с тим ништа не пита.
И до чега смо дошли? У времену кад понижени народи дижу главу и покушавају да се отресу „западне море” сваки такав покушај суочава се с такозваним обојеним револуцијама, проналаском западних политичких мешетара с краја 20. века. Све су сличне и све се дешавају у земљама источне Европе, и то баш у онима чија природна богатства, руде, енергенти, људска радна снага нису израубовани до те мере да више, једноставно, не могу да служе природним власницима, већ морају да се ставе у функцију западних компанија и финансијских моћника.
Социјализам и капитализам су одавно умрли. Идеологија је изгубила сваки смисао, па и привлачност. Ушли смо у пљачкашку еру. Па ко издржи...
Новинар „Политике” у пензији
Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа