Амерички поглед на Балкан

[ANTIC.org-SNN]

standard.rs

Амерички поглед на Балкан – Novi Standard

http://newlookworld.com/

14-18 minutes

---

11:48 среда 20. децембар 2017.

Америку мучи и однос Србије с Кином и Турском, који такођер доживљавају као пријетњу властитим националним интересима

 

Вијеће за вањске послове САД-а (Council of Foreign Relations), америчка водећа невладина организација у подручју вањске политике (чланица је чак и Анђелина Џоли), тинк–тенк који неупитно обликује вањскополитичке стратегије свих америчких администрација још од 1921.г. у својој је процјени потенцијалних пријетњи за САД, Балкан је смјестио на „респектабилно“ треће мјесто, одмах након Сјеверне Кореје и радикалног џихада. У недавно објављеној студији „The Unraveling of the Balkan Peace Agreement“; Contingency Planninig Memorandum, No. 32, Center for preventive Action, November 08, 2017), детектирају се кључне угрозе стабилности и сигурности на Балкану: радикализација балканских муслимана, нарасли утјецај Русије на границама НАТО, или чак унутар држава чланица (поред Албаније и Црне Горе, изријеком се спомиње и Хрватска), те нова избјегличка криза, а које би, заједно, могле резултирати расплетом с нежељеним посљедицама по Сједињене Државе.

Радикализација босанских муслимана, наводи се у студији коју потписује Данијел П. Сервер, утјецајни амерички полисимејкер (креатор политике; прим. НС), може резултирати терористичким нападима, усмјереним према кршћанима у БиХ, Македонији, Црној Гори или Србији. Додатно, могући атентати, односно циљана убојства политичких лидера могла би покренути вал насиља из освете према муслиманима који би се, несумњиво, могао проширити и на друге земље у регији, те изазвати интервенцију сусједних држава.

У студији се опетовано апострофира растући руски утјецај на регију, било кроз „проширену сурадњу или изравно финанцирање Србије или РС, уплитање у изборе у БиХ, Македонији, Црној Гори или Србији“, при чему руски медији – Russia Today и Спутник, особито угрожавајуће дјелују на стабилност опредјељења држава регије према ЕУ и НАТО. Ескалирајућа регионална нестабилност пружила би могућност Русији да шири и јача свој утјецај на православне земље: Македонију, Србију, РС, Црну Гору, чак и на сјевер Косова, што би повратно довело до пат позиције већ виђене у Абхазији, Јужној Осетији, Криму, Донбасу и Придњестровљу. Русија, свакако, продире у „џепове“ америчке сфере интереса (БиХ и Косово) на подручју којих кроз господарске, али све више и образовне и социјалне програме шири руску хуманитарну мисију у Републици Српској и на сјеверу Косова.

ЕТНО-ТЕРИТОРИЈАЛНА ПОДЕЛА
Препоруке које студија нуди за расплет балканске кризе неизбјежно захтијевају коментар. Наиме, Сједињене Државе и Европска унија требале би радити заједно с Русијом на дефинирању и примјени нових територијалних ангажмана који би мијењали садашње етничке границе у регији. Наравно, такав приступ представља одступање од дугогодишње америчке политике према Западном Балкану, међутим, како је изградња стабилних државних заједница унутар постојећих граница напросто немогућа, Сервер предлаже започињање преговора Вашингтона и Брисела о мирној етно-територијалној подјели, којима би се могла придружити и Москва.

Све карте су напокон на столу! Резултат ове нове америчке политике према регији била би подјела досадашњих протектората, БиХ и Косова, те Македоније, на занимљив начин преслагивања у којем би добитници били сви. Тако би Босна и Херцеговина могла бити подијељена на три дијела, при чему би подручја с већинским хрватским становништвом (западна Херцеговина) требала бити прикључена Хрватској, док би Република Српска припала Србији. Двије мале муслиманске енклаве, (подручје око Сарајева, друга у западној БиХ које заокружује Бихаћ), биле би ојачане већинским муслиманским опћинама на Санџаку које би се припојиле БиХ. У средишту слагалице је Косово које ће српске опћине сјеверно од ријеке Ибар препустити Србији, док ће се већински албански дио јужне Србије (Прешево и Бујановац) прикључити Косову. Косово ће особито профитирати јер би се, према овом приједлогу, и већински албански сјеверозападни дио Македоније прикључио Косову, које би се, тако проширено, слободно могло прикључити Албанији, стварајући на тај начин велику муслиманску државу у срцу регије. Занимљива је и будућност Македоније, државе којој је Америка, рецимо, вјечита заштитница. Наиме, у овом дарежљивом концепту, остатак Македоније могао би бити неовисна држава (која би у договору с Грчком напокон добила име) или се пак придружити Бугарској. Било како било, Скопље ће снаћи судбина подијељеног града!

Споменуто прекрајање регије неизбјежно ће потакнути снажне миграције становништва према земљама ЕУ, али могуће и САД. Регионална подјела захтијева изнимне дипломатске напоре САД, али и размјештање десетака тисућа НАТО војника с циљем провођења контролираних покрета становништва и смањења вјеројатности насиља. Све то тражи огромна финанцијска средства, билијуне долара, међутим, САД су се досјетиле спасоносног рјешења – убрзати чланство у НАТО и ЕУ. Партнерство за мир и Акцијски план за чланство постигли су добар учинак, док ЕУ треба дефинирати нову стратегију проширења – земљама регије понудити категорију „придруженог“ чланства, те их дубље инволвирати у процес одлучивања (без да им се осигурају могућности стварног гласовања).

Све државе западног Балкана предмет су интереса и планова Сједињених Држава. Након што су се Румуњска и Бугарска 2007. придружиле НАТО, администрација Џорџа Буша, млађег, усмјерила је своју позорност на “недовршени посао” на западном Балкану. Издвајање Црне Горе (2006. Године) из државне заједнице са Србијом, те проглашење самосталности Косова 2007, дефинитивно су утјецали на промјену геополитичких односа у регији. Наиме, територијалним ”сужавањем” Србије, Сједињене Државе су знатно ослабиле њен утјецај на сусједне земље, тиме дјеловале на успоставу регионалне равнотеже. Надаље, трећим кругом проширења, тј. чланством Хрватске и Албаније у НАТО (2009. године), Сједињене Државе су сигурносно ”заокружиле” простор западног Балкана, геополитички изнимно важан за контролу Јадранског базена, источног Средоземља и Црноморске регије.

Администрација предсједника Трумпа у својим је предизборним обећањима имала понешто различиту визију односа с Русијом и њеним предсједником Путином. Међутим, још увијек снажан утјецај бивше администрације као интегралног дијела америчке „дубоке државе“ свакако дефинира америчке интересе и циљане акције на простору Западног Балкана, регије коју САД желе напокон и заувијек ставити „под своје“. Регија је протеклих неколико година постала поприште врло различитих утјецаја – Русије, Турске, Кине, Саудијске Арабије, Њемачке, а такви мултиплицирани утјецаји, ако се наставе, могли би довести до ерозије и слабљења америчког утјецаја у регији. Геополитичке односе на западном Балкану, поред (малигног!) руског утјецаја усложњава и појава Кине која на овим просторима никад није била присутна, те нови амерички односи с Турском, која контролира неке од најважнијих геополитичких позиција у свијету – Босфор и Дарданеле.

ДОЛАЗЕЋА ОЛУЈА
Свој план за Балкан Сједињене Државе обликује већ дуже вријеме, а бројни аналитичари од доласка нове администрације циљано дају прогнозе и препоруке. Тако је недавно у Вашингтону, у организацији Атлантског вијећа (Atlantic Council), још једног америчког утјецајног тинк-тенка, блиског НАТО и америчком Стејт департменту, одржана конференција врло знаковитог наслова – „Долазећа олуја? Обликовање будућности Балкана у ери неизвјесности“. Претходила јој је, такођер, студија „Балкан напријед – нова америчка стратегија за регију“ у којој је Атлантско вијеће представило своје виђење стања у регији, те америчкој администрацији понудило препоруке и приједлоге како би земље западног Балкана снажније везали уз трансатлантску заједницу, првенствено уз НАТО. Циљеви претходне студије усклађени су и с студијом Атлантског вијећа, те закључцима одржане конференције. Међутим, нови приступ америчке администрације према регији може изазвати даљње турбуленције, те појачати могућности избијања сукоба, барем у односу на два аспекта.

Као прво, успостављање сталног америчког војног присуства у Југоисточној Еуропи указује на чињеницу да Сједињене Државе желе успоставити потпуну контролу над регијом у којој су Србија и БиХ (РС) проблематичне с аспекта придруживања НАТО-у. Наиме, смањење америчког војног присуства у регији започело је још у вријеме војних интервенција у Афганистану и Ираку, настављено је тијеком Арапског прољећа, стога је амерички план да база Бондстил поновно постане окосница америчког дјеловања у регији. Америчке су снаге стациониране и у војним базама у Македонији, као и у Босни и Херцеговини, међутим најава отварања нове велике америчке војне базе на територију кондоминија Брчко дистрикта, а којом би се ослабила позиција РС, узбуркала је страсти у регији.

Оно што брине америчку администрацију свакако је реакција Русије на нова преслагивања на простору БиХ, особито сценарио будућности Републике Српске у којој би Русија, слично дјеловањима које је примијенила у дјеловима Грузије, Молдавије и Украјине, одлучила снажно подржати Милорада Додика у његовим сепаратистичким настојањима. Референдум о неовисности РС могао би провоцирати муслиманске власти да заузму Брчко, дистрикт који повезује два крила РС и кључан је за њен опстанак. У случају успјеха референдума, Србија ће се наћи пред изазовном одлуком – хоће ли интервенирати како би подржала издвајање РС из БиХ (бити уз Русију) или ће се приклонити САД и НАТО. Таква ситуација одразила би се и на Хрвате у Босни и Херцеговини, додатно појачала напетости и отворила могућност сукоба у који би били укључени и НАТО савезници (Хрватска).

Према Централној обавјештајној агенцији (CIA), руски предсједник Владимир Путин има тајни договор с Милорадом Додиком, те планира журну изградњу три руске војне базе на територију РС (Бањалука, Соколац, Требиње). Особито је проблематична могућа војна база Маховљане код Бањалуке (зрачна лука), с које Москва може најсувременијим ракетним суставима контролирати Медитеран, посебно Јадранско море. Ако ова информација није тек дио хибридног ратовања, земље регије (и Хрватска) требају бити свјесне ризика могућег сукоба на простору БиХ.

С друге стране, идеја „повијесног помирења са Србијом“ укључује неколико разина које ће тестирати америчке могућности управљања конфликтима. Када је ријеч о Србији, у средишту нових битно бољих односа са Сједињеним Државама свакако је однос Србије и Русије. Наиме, Сједињене Државе не желе прихватити позицију војне неутралности Србије или балансирање на „двије столице“, за њих није прихватљив било какав облик господарске или војне сурадње Србије с Русијом. Стога предлажу смањивање овисности о увозу руског природног плина, те кориштење других извора – америчког текућег плина (LNG), те азербејџанског или оног из Израела или Кипра. Сједињене Државе управо улажу 20 милијуна долара у електронске и друштвене медије у регији како би отежали позицију Москве, за коју држе да шири анти-ЕУ и анти-НАТО пропаганду. Формирање „Медијског центра за борбу против руских дезинформација у Србији“, одвија се преко Атлантског вијећа, њемачког Маршаловог фонда, америчке Националне задужнине за демокрацију (НЕД), међутим, активна логистичка улога припада НАТО-у, али и америчкој и британској амбасади у Београду. Америку, додатно, мучи и однос Србије с Кином и Турском, који такођер доживљавају као пријетњу властитим националним интересима, што желе спријечити.

„ТЕРИТОРИЈАЛНО СУЖАВАЊЕ“ СРБИЈЕ
Амерички приједлози нуде и посредовање у врло осјетљивој ситуацији рјешавања косовског питања. Односи Србије с Косовом према америчком приједлогу требају бити стабилизирани прихваћањем чланства Косова у УН, међусобном размјеном велепосланика (након чега није потребно признање), а занимљива је и идеја прихваћања формирања Косовске војске која не би била „дизајнирана“ за обрану територија, већ за размјештај у међународним мисијама. Прихваћањем ових приједлога, Србија би неизбјежно требала приступити промјени властитог Устава из чије би преамбуле требала избацити „Косово и Метохију“. Косово је још од 1999. изван јурисдикције Србије којој се нуди могућност трампе Прешева и Бујановаца за сјевер Косова.

Даље прекрајање граница Србије (територијално сужавање) отворити ће питање дјелова Санџака (Рашка област) с муслиманском већином или Војводине с мађарском већином. Србија се овим америчким приједлогом заправо налази у незавидној позицији, тиме што би требала признати неовисност Косова, те га третирати као јединствен случај или „sui generis“, што би свакако појачало захтјеве сепаратистичког водства Републике Српске за самоодређењем и припајањем Србији. Надаље, Србија има „отворена питања“ и на Санџаку и у Војводини, гдје сепаратистички оријентирани лидери (Сулејман Угљанин, Ненад Чанак), упорно раде на „цјепању“ територија Србије. Према српском повјесничару Чедомиру Антићу овакав сценариј није прихватљив нити Мађарској која има велику мањину у Војводини, али ни Турској која јача односе са Србијом и Русијом и која ће настојати дјеловати као чимбеник стабилности у Санџаку и БиХ. Будући да Турска своју геополитичку позицију јача преко економије, могуће је очекивати судар економских интереса с САД и ЕУ.

Брајан Хојт Ји, нови амерички амбасадор у Македонији, али и врло утјецајна особа америчке администрације у регији понудио је финанцијску и логистичку помоћ лидерима у регији који испуњавају своје обвезе. „На Балкану не функционира политика стратешког стрпљења“, изјавио је прије неки дан, што значи да ће земље регије интензивно, без одлагања, бити подвргнуте врло софистицираним облицима „меке моћи“ или „наранџастим“ идејама америчке администрације. Београд се нашао под изразито снажним дипломатским притисцима, а Америка настоји дјеловати и преко блока православних земаља чланица ЕУ којима, искрено речено, не вјерује до краја. Под притиском су и остале земље регије које су у процесу приступања ЕУ, а пред које се кроз политику условљавања намећу бројни услови које не могу испунити. Босна и Херцеговина још увијек нема статус кандидата, Македонија већ десет година чека на отварање приступних преговора, Албанија три, Косово је тек прошле године започело с примјеном Споразума о стабилизицији и придруживању. Србија и Црна Гора споро се крећу према циљу, због чега се и ЕУ (под америчком палицом) одлучила прикључити коначном „окршају“.

Наиме, приступ према којем би Србија била стављена на чекање, док друге земље регије не достигну потребне стандарде за чланство, ускоро ће бити замијењен другим, знатно оптимистичнијим сценаријем – новом стратегијом ЕУ за процес проширења која би земље регије у „пакету“ покупила у ЕУ. Стратегија би требала бити усвојена тијеком фебруара, што показује колико Запад жури с придруживањем земаља регије својој интересној сфери. Ипак, овај приступ у себи крије бројне опасности и по саму ЕУ, као и односе међу земљама регије. Србија је одувијек била у блиским односима с Русијом, међутим, никада није била сфера руског интереса, попут Грузије и Украјине.

Geopolitika.news