OLOŠOKRATIJA
ANTIC.org-SNN
OLOŠOKRATIJA
- Objavljeno:
- 29.9.2014
Piše: Nebojša Milosavljević
Ako pokušamo da grafički prikažemo ljudsko društo na Gausovoj krivi, videćemo da se oko sedamdeset procenata stanovništva nalazi u središnjem delu, ispod zvona, i to je ona većina koju, u svakoj zemlji na ovom svetu, čine prosečni ljudi. Sa leve i sa desne strane ostaje po petnaest odsto onih koji predstavljau svojevrsne ekstreme u odnosu na dominatnu masu. Recimo da se sa leve strane nalaze ispodprosečni, a sa desne natprosečni pripadnici društva. U bogatim i prosperitetnim zemljama ona manjina sa desne strane drži poluge vlasti, upravlja zajednicom i nameće tempo razvoja. U državama kao što je Srbija danas, njihovu ulogu preuzela je grupacija sa suprotne strane krive i zato sada na delu imamo ološokratiju, vladavinu intelektualno i moralno inferiornih ljudi, odnosno, kraće rečeno, bagre i šljama.
Zadržimo se, za trenutak, na onim drugim, srećnijim, društvima. Uzmimo kao primer samo tri zemlje: Englesku, Ameriku i Kanadu. Pretpostavljam da ne postoji niko ko će negirati da su u njima životni standard stanovništva, poštovanje ljudskih i manjinskih prava, ekonomska stabilnost i sigurnost na izuzetno visokom nivou i da za većinu zemalja predstavljaju uzor koji teže da dostignu. Pogledajmo sada njihov politički sistem. U Engleskoj se, već decenijama, na vlasti smenjuju dve partije – laburisti i konzervativci, u Americi demokrate i republikanci, dok se u Kanadi za vlast uglavnom bore liberali i konzervativci. U sve tri zemlje na delu je klasičan primer demokratskog (kompetativnog) elitizma, a od one bukvalne (liberalne) demokratije nema ni pomena, odnosno kako kaže Rajt Mils u "Eliti moći"- liberalna demokratija u SAD je u velikoj meri prevara.
Nisam primetio da se tamošnji narod buni zbog te "prevare", jer je vladajuća elita u sve tri zemlje uspela da nađe modus operandi koji zadovoljava sve potrebe one prosečne većine i omogućava svojim pripadnicima da se smenjuju na vlasti i štite sopstvene interese. Prosto rečeno – svima lepo i ugodno. Radnik koji u Fordovoj fabrici radi za 75 dolara na sat, ne uzbuđuje se mnogo zato što njegov generalni direktor na kraju godine stavi višemilionski bonus u džep, jer mu primanja omogućavaju da zadovolji sve svoje potrebe.
Većini, biračkom telu, ostavlja se mogućnost da odluči koja će elita da vlada, ali ona nije u stanju da promeni sistem, odnosno činjenicu da će vlast uvek biti u rukama neke elite. Jednostavno, ne daje im se šansa da svojom prosečnošću i manjkom ideja zaustave progres. Ovaj model kompetativnog elitizma Entoni Dauns je razvio u ekonomsku teoriju demokratije. Izborno takmičenje dovodi do stvaranja političkog tržišta na kome se političari ponašaju kao preduzetnici okrenuti osvajanju vlasti, a birači kao potrošači koji glasaju za partiju čija politika najbolje odražava njihove težnje. Dauns je tvrdio da sistem slobodnih i takmičarskih izbora osigurava demokratsku vladavinu time što dodeljuje vlast partiji čija su filozofija, vrednosti i politika najbliže težnjama najvećeg dela birača.
U ovim zemljama se strogo vodi računa ko može da postane pripadnik vladajuće elite i ona se pažljivo gaji i neguje kako bi na najbolji način ispunila društvenu funkciju i svojim sposobnostima i idejama služila svima. Selekcija je oštra i brutalna, a najbolji primer je, recimo, izbor studenata koji požele da studiraju prava na nekom od elitnih fakulteta (Ivy League). Kada se proseju kroz najgušće sito i svojim znanjem i kvalitetima dokažu da pripadaju tu, tek onda staju u red iz koga će se kasnije regrutovati pripadnici političke elite. Predstoje im godine mukotrpnog rada kako bi se dokazali i prosto je nezamislivo da neko sa dvadesetak godina kao svoj prvi posao dobije visoku političku funkciju samo zato što je član vladajuće partije.
Da li ovde dolazimo do Ničeovog nadčoveka (uber man)? Pa, na neki način, da. Pogotovo ako kao nadčoveka podrazumevamo nekog ko ima snage i volje da menja postojeći svet na bolje i da za sobom povuče prosečne i neodlučne. Sveta i neprikosnovena dužnost onih koji pripadaju manjini natprosečnih je da dar koji su dobili rođenjem iskoriste za dobrobit šire društvene zajednice. Kao što možemo da zaključimo, ovo ne spada u domen puke teorije, već se jasno može videti na primerima gore navedenih zemalja.
Srbija je, nažalost, svršen primer za državu koja funkcioniše u suprotnom smeru. Društvom dominiraju oni koji pripadaju "levom krilu" Gausove krive i ovo što se dešava danas samo je kulminacija višedecenijske pogrešne politike i ogoljena, neskrivena i primitivna orgija najgorih koji su se konačno dočepali moći i sada uređuju društvo prema svojim merilima. Kako ono izgleda, najbolje možete osetiti na svojoj koži. Ovo čemu uživo prisustvujemo predstavlja vrhunac i pokaznu vežbu za eksperiment kako izgleda država koju vode ljudi bez ikakvih sposobnosti, sa viškom alavosti i amputiranim moralom.
Kako smo došli dovde? Kako je moguće da je onih osamdeset i pet procenata potpalo pod apsolutnu vlast gore manjine? Gde smo pogrešili? Da li je trebalo da skrenemo levo kod Albukerkija?
I nakon Drugog svetskog rata na vlast je došao bašibozluk i gologuzi proleterijat (mada, ruku na srce, mnogo drugačiji od ovog), ali su se oni, vremenom, emancipovali i elitizovali. Počeli su da školuju svoju decu i izabrane pulene na prestižnim svetskim univerzitetima i da ih pripremaju za sledeće nosioce i čuvare sistema. Taman kada su oni trebali da preuzmu vlast, a sa njima, slutim, ne bi bilo tako loše, brana je pukla i nagrnuo je mulj sa svih strana. Šansa je postojala, ali je prokockana tamo krajem osamdesetih. Bagra je zavela svoja pravila, norme ponašanja i vremenom promenila mentalitet ovog naroda. Nije se tome čuditi jer se ona prosečna većina vrlo lako povinuje i preliva ka onima koji u svojim rukama drže i nož i pogaču. Da se ne zavaravamo, nije ni mali broj onih natprosečnih koji su svoj intelekt i znanje stavili u službu novih gazda. Moral i etiku su, naravno, ostavili po strani da čeka neka bolja vremena.
Svega ovoga, naravno, ne bi bilo da je Pera te '87. otišao pravo u policiju.