Draža Petrović: Kusturica - Svakoga dana, sve više NAPREDUJEM
ANTIC.org-SNN
Draža Petrović: Kusturica - Svakoga dana, sve više NAPREDUJEM
Piše Draža Petrović, novinar Danasa
Srpska napredna stranka i jeste skupina ljudi koji izgledaju kao da su petnaestak godina sedeli u nekim podzemnim odajama, gde su verovali da je još u toku rat, gledali filmove o srpskim pobedama, a onda su jednog dana izašli na površinu i prenerazili se kada su shvatili da je krkljanac u bivšoj Jugoslaviji odavno gotov. Pa su završili u Briselu, iako i dalje naradije aplaudiraju kineskom i ruskom ambasadoru. Kao i jednom koji je dobrovoljno potvrdio njihovu tezu iz vremena kada su sedeli u onim podzemnim odajama, da su svi Muslimani u stvari poreklom Srbi.
Osnivanje SNS i njihova kasnija politička pretumbacija liči na onu scenu iz "Podzemlja" kad majmun uči odraslog čoveka da jede bananu. Jer je ovaj rođen u podrumu, nikada nije video bananu, pa misli da se ona konzumira neoljuštena.
Te je nekako i normalno da najvažniji gost na proslavi njihovog sedmog rođendana, pored ruskog i kineskog veleposlanika, bude Emir Kusturica, reditelj "Podzemlja". U pola Kusturičinih filmova lete kreveti, viljuške, perje, mlade i mladoženje, te je šteta što on nije režirao sedmi rođendan Srpske napredne stranke, već je tamo bio samo kao govornik. Možete već zamisliti scenu gde salom Centra "Sava" lete zarđale kašike za cipele, a onda na kraju na scenu doleće Aleksandar Vučić. A cela sala unisono kaže: "Apsolutno romantično".
Otac Srpske radikalne stranke iz koje je nastala Srpska napredna, opet, bio je 11 godina na službenom putu, a za to vreme su Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić ponavljali onu Dinovu mantru iz "Sećaš li se Doli Bel".
"Svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujem", ponavljali su njih dvojica i za razliku od Dina koji je pokušavao da hipnotiše zeca, uspeli da sa novom pričom hipnotišu 500.000 starih članova, plus milion i kusur starih birača. Pa, sem njih dvojice, još otprilike dva miliona ljudi ima osećaj da svakoga dana, u svakom pogledu, sve više napreduje. Što je postao nezvanični hipnotički slogan Srpske napredne stranke.
Kada u tom nastojanju da sve više napreduju nekom od njih padne lopta u tortu, odnosno naprave neku brljotinu, kao u "Sećaš li se Doli Bel", pola biračkog tela im to ne uzme za zlo. I kažu im dobronamerno, ko Maha Seni: "Pusti ih Seno da se čeliče, j... im ja mater".
E, sad, urbana legenda kaže kako Petog oktobra ne bi ni bilo da nije bilo Emira Kusturice. U to vreme po romskim mahalama svi su obećevali da će glasati za Kusturicu, u vreme predizborne kampanje Koštunice, pa nije ni čudo da je Srbija postala ''Arizona drim'' za sve koji su izbegli ''dom za vešanje''.
Te je Koštunica postao predsednik pošto je, kaže ta urbana legenda, kompletna romska populacija mislila da je on Kusturica, a kompletna srpska populacija je mislila da je on Emir. Čime bi postali bliži Abu Dabiju i ostalim emiratima.
I tako, Koštunica li je, Kusturica li je, jebem li ga, kume... - desili su se izbori 24. septembra kada su jezičak na vagi bili glasovi onih koji su mislili, da glasajući za Koštunicu, glasaju za Kusturicu. Posle se desio Peti oktobar. A posle je sve otišlo... Svojim tokom.
Spremajući se da snimi film o Pančo Vilji, Emir Kusturica, čovek zbog koga su onih dana devehiljadite pripadnici romske nacionalne manjine složno pogurali Koštunicu, smatrajući da je "Dom za vešanje" snimio neki "Koštunica li je, Kusturica li je" reditelj, pričao je da planira nove sadržaje na Mokroj gori. Na primer, Muzej bandita.
E sad, taj muzej je za ovdašnje prilike prevelik zalogaj - ako ga ikada otvori, Kusti nacionale bi u trajno vlasništvo valjalo dodeliti još najmanje tri planine i četiri nacionalna parka, vodna i rudna bogatstva, sefove deviznih rezervi, uključujući i Ravnu goru, jer se broj eksponata te postavke iz dana u dan rapidno povećava. Dok Kusturica sa svakim budućim eksponatom u međuvremenu postane pajtos.
Čovek koji nije otišao da primi prvu Zlatnu palmu u Kanu sa obrazloženjem: "Postavljam parket u stanu kod jarana", nikada više u karijeri nije ispao takav šmeker sarajevskog tipa. U Veneciju, da primi Zlatnog lava, otišao je tek pošto je Cvijetin Mijatović, član Predsedništva SFRJ, intervenisao "kod drugova" na plenumu Centralnog komiteta Saveza komunista da se Kusturici odobri da skine uniformu JNA i otputuje u inostranstvo. Posle je Cvijetin aminovao scenario za "Oca na službenom putu".
Kasnije je Kustina karijera postala traka druženja sa političarima u čijim pauzama je snimio i po koji film. Preselio se na ćuvik Mokre Gore gde je pre njega navraćala samo mećava, i poprimio mentalitet srbijanskog seljaka koji je još devedesetih objasnio Vuku Draškoviću: "Glasaću za tebe kad dođeš na vlast".
Tito je za mene saobraćajni znak, izaziva i pozitivna i negativna osećanja, rekao je Kusturica jedanput, čime je u stvari opisao osećaj koji on danas izaziva u Srbiji.
Bogdan Tirnanić je svojevremeno pričao da je bio u Kanu kada je Kusturica dobio "Zlatnu palmu". Kusturica i on nisu bili u ljubavi (iako je Tirke posthumno dobio ulicu u Drvengradu), pa Tirnanić, kako je objasnio, nije želeo da mu kvari raspoloženje time što bi ga video na projekciji njegovog filma. Uglavnom je sedeo po kafanama. Tih dana je francuska štampa bila preplavljena fotografijama francuskih vojnika koje su bosanski Srbi vezali za bandere. Tirke je osećao da ga gledaju ispod oka. Onda je Kusturica dobio "Zlatnu palmu" i situacija se izmenila. Francuzi su valjda osetili, pričao je Tirke, izvesne impulse i poruke da Srbi nisu ti koji znaju samo da vezuju za bandere. Sedeo je u jednom kaficu i pio pivo, kada su javili o Kusturičinoj nagradi. Tada mu je prišao vlasnik kafića i pitao: Da li je to vaš prijatelj?
"Jeste", slagao je Tirke. "Ovo pivo je na moj račun", rekao mu je Francuz.
"Znači, mi i pored svega međusobnog trvljenja, svađa, nosimo jednu poruku koja proizilazi iz ponovne obnove naše životne energije" - objasnio je Tirnanić zašto pola Srbije prema Kusturici ima emociju koju gaji prema saobraćajnim znakovima. Vole ga kada u nekom pariskom bistrou dobiju piće na račun njegove slave ("Serbia, Djokovic, Kustuuuricaaa..."), ali ga teško vare kad se vrate kući i primete njegove sličnosti sa Veljkom Bulajićem, jedinim režiserom, pre Kusturice, koji je bio državni službenik, ali samo jednog režima.
Pitao sam jedanput Svetislava Basaru koji voli da se "kači" sa "nacionalnim institucijama" da mi nabroji najbolji roman Dobrice Ćosića, najbolju pesmu Dobrice Erića i najbolji film Emira Kusturice?
Basara mi je rekao: "Ćosića što se tiče, to su 'Deobe'. To može da prođe kao solidan realistički roman. Najbolja pesma zvanične državne dodole, Dobrice Erića, jeste 'Ide Mile lajkovačkom prugom' (iako je to narodna psema - p.a). A Kusturica, mada se verovatno druži sa gorepomenutim, ne spada u to društvo. On je odličan reditelj. Za mene je njegov najbolji film i dalje 'Sećaš li se Doli Bel".
Bilo je to posle njihovog sukoba kada je Basara primetio da Kusturičini memoari "Smrt je neproverena glasina" i nisu baš nešto, ko što i nisu, dok njegovi filmovi jesu nešto, ko što i jesu. Tada je Kusturica rekao da je Basara "Jelena Karleuša postmodrene umetnosti", jer je bas u to vreme pohvalio Karleušine kolumne.
Pet godina posle toga Basara i Kusturica imaju jedan zajednički "problem" - javnost obojici spočitava neobičnu bliskost sa Aleksandrom Vučićem.
S tim što Basara verovatno nikad ne bi održao govor na naprednjačkoj žurci iako Vučić, koji drži otvoren oglas: "Tražim elitu!", ima stanovit problem da svoju partiju iskobelja iz parloga u kome je i sedam godina kasnije najveći intelektualac koji ih podržava, do one subote u Centru "Sava", bio pokojni Basarin tast.
U Drvengradu postoji Groblje loših filmova gde je pre neku godinu simbolično sahranjen "Umri muški 4". Srpska napredna stranka je daleko lošiji film od "Umri muški", mada su njeni ključni glumci odavno zaslužili Oskara za glavne muške uloge. Samo njima uspeva da poput Brusa Vilisa trče po krilu aviona u letu. SNS je više isfoliran od Holivuda ali je Kusturica ipak pristao da održi govor na njihovom rođendanu, mada je to izgledalo kao kada bi Stevana Filipovića pozvali da održi govor na krsnoj slavi Dveri, u čijem prvom redu bi sedeo ruski ambasador.
To što su ga pre neku godinu izabrali za predsednika Skijaškog saveza Srbije bila je samo kruna karijere nekoga kome su slalom i veleslalom bolje išli nego Pirminu Curbrigenu. Ali je dao ostavku na tu funkciju kada ga je prozvao državni revizor, jer Kusturica odavno ima osećaj da je sastavni deo državne ikonografije, kome ni revizori ne mogu ništa.
Ili što bi rekao Emir Kusturica: "Mnogi umjetnici prave grešku, time što prekidaju saradnju sa državom, kada se ne slažu sa političarima. To je glupo. Ja sarađujem od 1983. godine sa političarima. Tada sam se obratio Cvijetinu Mijatoviću. Kasnije sam naišao na Miloševića, Koštunicu i Dodika. Ta metoda je sporna samo ako rezultat nije odgovarajući".
Kusturica zna da ko igra za raju i zanemaruje taktiku, završava karijeru u nižerazdnom Vratniku.
FOTO TANJUG / TANJA VALIC