Како је Америка разоружала Европу
ANTIC.org-SNN
Како је Америка разоружала Европу
Слободан Самарџија
5-6 minutes
Америка је разоружала Европу! Ефикасно и дефинитивно. Када би којим случајем на тлу Старог континента дошло до неког озбиљнијег војног сукоба, попут актуелног у Украјини, велико је питање чиме би биле опремљене зараћене стране. Вишегодишње игнорисање стандарда НАТО-a по којима је свака чланица алијансе била дужна да за одбрану одваја два процента од годишњег буџета резултирало је претварањем многих локалних армија у пуке снаге јавног реда.
Истовремено, практично у свакој од поменутих земаља већ деценијама опстају добро организоване америчке војне базе у којима служе момци доведени са западне стране Атлантика, врхунски увежбани и опремљени најсавременијим врстама оружја. Па чак и нуклеарним. Поменимо само да их, према тренутно доступним подацима, на Старом континенту има најмање 67.000, од чега само у Немачкој око 36.000. Кога би они требало да бране и од кога?
А озбиљни ратови, попут оних на Балкану, у Хрватској, Босни, на Косову… још нису ствар прошлости. Ипак, показали су да земље са европског запада континента ту, једноставно, немају шта да траже. Цео посао одрађивао је НАТО, прецизније – Американци. Једини задатак Европљана био је да се ломатају по поменутим ратиштима, убијају и бивају убијени. Па како се ко снађе.
Актуелни оружани сукоб у Украјини сасвим је пореметио војничку структуру Европе. Наиме, свакој од чланица aлијансе дато је у задатак да део сопственог наоружања проследи армији Володимира Зеленског (наравно, без реалне накнаде), а да „дародавци”, уместо поклоњеног, од Американаца купе ново. У чврстој валути. При томе западне земље према бившој совјетској републици, као нечланици НАТО-а, нису имале баш никаквих стратешких обавеза. Једноставно, таква је наредба стигла из Вашингтона.
Многи у Европи су се узалуд противили овом новом намету. Поготово што актуелне енергетске околности и све присутнији глобални недостатак хране опасно угрожавају благодети западног живота. Уз то, углавном им је онемогућено да потребно потраже на некој другој (јефтинијој) страни, сем америчке. Поготово не у Русији или Кини. А докле су ишлe ова украјинска глад за оружјем и америчка жеља да ту глад утаже можда најбоље сведочи податак према којем је Немачка морала земљи Володимира Зеленског да прослеђује и такво наоружање које сама себи још не може да приушти.
Унисоност Европљана у обећањима војне помоћи бившој совјетској републици већ на самом старту изгледала је некако натегнута. Свако обећање обавезно су пратиле жалопојке у вези с недостатком војне опреме, њеном застарелошћу, па и безбедносном ситуацијом у свакој земљи понаособ. Мађарски председник Виктор Орбан врло јасно је нагласио да слањем оружја на украјинско-руско ратиште европске земље, практично, постају директни учесници тамошњег сукоба. Ипак, складишта оружја су испражњена на брз и ефикасан начин.
Али све има свој век трајања, па тако и дарежљивост Европљана. „Учинили смо што је од нас тражено, више не можемо”, јадају се Холанђани. „Дејства у Украјини утичу на интересе ЕУ и све више се одражавају на интересе наше земље”, јада се тамошњи државни секретар Кристоф ван дер Мат. „Ни ми не можемо више” одјекују као ехо речи немачке министарке одбране Кристине Ламбрехт. Италијани се ваде лошом економском ситуацијом у земљи, Британци напомињу да би за обнову наоружања потребног за адекватно супротстављање Русији могло бити потребно и неколико година... А рачун о томе ко је шта и колико дао као да нико не води.
У међувремену, земља коју води Володимир Зеленски постала је једна од најбоље наоружаних на континенту. Нашло се ту свега и свачега, од артиљеријских оруђа, тенкова, авиона… још из времена „хладног рата”, до најсавременијих америчких ракетних система „химарс”. И све то у једној од најсиромашнијих држава на континенту чији су становници масовно похрлили у Европу чим су загрмеле прве пушке.
Ко и како контролише све пристигло наоружање, као да нико не сме да пита. А у Украјини се боре припадници тамошње регуларне армије, добровољачки одреди, па и групе страних плаћеника. Злочини су скоро свакодневни, медијски приказани у најударнијим терминима, али с танким оптужницама против починилаца и још мање правно ваљаних пресуда. По многима много тога завршава на тзв „црном тржишту”.
Оно о чему свет, за сада, не сме ни да размишља јесте шта ће се десити када борбена дејства коначно стану, а десетине хиљада Украјинаца се затекну наоружани до зуба и бесни због изгубљеног рата и немогућности да се врате сопственим домовима и породицама. Да ли овој земљи са 45 милиона житеља прети грађански рат широких размера?
Enclosures:
160z120_ISTOCNA-STRANA-LanP.jpg (6 KB) |