Јелена Милић: Ако воз закасни
ANTIC.org-SNN
Ако воз закасни
Јелена Милић
8–10 minutes
Јунак књиге „Нешто се догодило” Јозепа Хелера, аутора култне „Кваке 22”, на једном месту се присећа: „Као тинејџер сам нон-стоп маштао да имам жену од двадесет и шест година. Једина жена од двадесет и шест година коју сам имао била је моја супруга, али ја сам тад имао тридесет и три године.” Са налога Електротехничког факултета у блокади недавно је објављено:
„Наметање спољнополитичких питања води ка непотребној поларизацији народа и разједињавању заједничког фронта против криминално-мафијашког режима. У земљи у којој не постоје ни основни услови за демократију, у медијском муљу и дубоко корумпираном систему који се ослања на необразоване и нестручне чиниоце власти, студентско спољнополитичко сврставање није од главног значаја. Да ли можемо говорити о смеру, ако правац по ком се крећемо води у пропаст? Циљ ове листе није да поставља преседане по спољнополитичким питањима, већ да ову земљу врати на прави правац: правац независних институција, јасне поделе власти и слободног и уређеног медијског простора. Само тако можемо ослободити судство из окова извршне власти и доћи до испуњења свих студентских захтева, вођеним процесуирањем одговорних за пад надстрешнице. Тек када то постигнемо, у условима здравог друштвеног дијалога и поштених и слободних избора, моћи ћемо да дискутујемо о дугорочним националним спољнополитичким интересима И да бирамо политичке опције у складу с идеолошким уверењима. Закључак је јасан. Не може се бирати смер док се не успостави правац. Прво правац, онда смер.”
Ако се пита вештачка интелигенција да ли је могуће да унутрашња политика буде изолована од спољне, добије се следећи, чини нам се логичан одговор: „Не, унутрашња политика не може бити потпуно независна од спољне политике. У глобалном међуповезаном свету унутрашња и спољна политика су дубоко симбиотички повезане, једна утиче на другу и међусобно се обликују. Иако се баве формално различитим областима, линије раздвајања су врло размазане.”
У одговору се потом даје неколико примера како спољна политика утиче на унутрашњу политику и обратно. За Србију некад, данас, а у скорој будућности посебно, битна је веза у сфери економских прилика. Међународни трговински споразуми, глобалне кризе, санкције, имају директан утицај на националну економију, трговинске политике, царине, запосленост и социјална давања. Уосталом, међудржавни билатерални споразуми и обавезе које проистичу из чланстава у међународним организацијама постају део домаћег законодавства.
Здрав разум, овде врло често спомињан, али и вештачка интелигенција, говоре нам и да је питање националне сигурности директно везано за спољну политику. Одлуке о политичко-војној неутралности или чланству у савезима, степену укључености у борбу против тероризма и спречавање кријумчарења људи и робе, да споменемо само неке области, имају директан утицај на прилике у земљи, па сходно томе и на буџет државе. Транснационални изазови, попут глобалног загревања, изискују унутрашње и спољнополитичке одговоре да би се постигли какви-такви резултати.
Важи и обрнуто. Унутрашња политика неке земље обликује њену спољну политику. Синдикати и друге економске интересне групе могу лобирати ван земље у циљу остваривања својих партикуларних циљева. Национална и идентитетска питања, историјско наслеђе и културне вредности такође обликују спољну политику једне земље. Политичка нестабилност неке земље отежава јој да пројектује снагу и буде поуздан партнер у међународним односима.
Нису ли, уосталом, хоризонтално умрежавање с „колегама” из других земаља и вожња до Брисела елементи студентске спољне политике? Као што је и врло јасан став према актуелној политици Израела и подршка палестинском питању.
Руководство сваке државе делује на два нивоа, управља на основу притисака који долазе изнутра уз спољнополитичка ограничења. Могућност једне земље да одговори на спољнополитичке изазове зависи од домаће политичке реалности, док спољни притисци могу и да се појачају услед специфичних унутрашњих околности. Ова трајна „feedback loop”, да користимо термин који електротехничари у блокади вероватно разумеју, значи да је идеја потпуно независне унутрашње политике скоро немогућа у савременом свету. Интересантно је да управо популистички покрети често фаворизују домаће изазове у односу на спољне. Студентски покрет до сада је више пута демонстрирао да му ни популизам ни аутократија нису страни.
Ако смо добро разумели студенте ЕТФ у блокади, они заговарају популистичку изолационистичку политику државе у дугом временском периоду, док се не остваре врло сложени циљеви на унутрашњем плану које су зацртали.
Ако садашњи правац унутрашње политике државе води ка пропасти, пожељан је онај правац који води ка „независним институцијама, јасној подели власти и слободном и уређеном медијском простору”. Студенти ЕТФ у блокади сматрају да тек по остваривању тих циљева треба бирати смер. То је непотребно и скупо губљење времена у све глобализованијем свету. Смер је већ изабран споменутим циљевима и он се поклапа са смером ка ЕУ. Чланство Србије у ЕУ је макар формално један од стратешких приоритета наше земље. У Русији и Кини три побројане арене консолидованих демократија које студенти сматрају приоритетнима (а у теорији их има још), не функционишу.
План „прво фруштук ондак на пут” поставља низ питања. Како ће се у Србији у том прелазном периоду набављати енергенти? Како ће се планирати диверсификација, да ли се подразумева да ће се она ослањати само на домаће изворе енергије? Како ће се реаговати у случају нове мигрантске кризе, да споменемо само неколико изазова. Да ли ће у том транзиционом периоду држава имати политику према Србима у региону и даље у дијаспори или ће и оне сачекати да се прво успостави жељено устројство?
Посебно је интригантно зашто се дистанцирати од добрих елемената спољне политике коју су актуелне и претходне власти водиле, макар номинално, пре свега европских интеграција. И оне иду у смеру које студенти ЕТФ-а у блокади сматрају пожељним. Историјска пракса земаља социјалистичко-ауторитарног наслеђа показује да их је извесније остварити управо кроз процес ЕУ интеграција. У том контексту врло су корисни налази Хуана Линца и Алфреда Степана изнесени у књизи „Проблеми демократске транзиције и консолидације”.
И пре благодети вештачке интелигенције постојао је консензус да је најбољи начин постављања држава у све глобализованијем свету, поготову за оне мање, регионализација. Она апсорбује негативе шокове глобализације, а максимализује корист од исте. Ових дана Северна Македонија, Црна Гора и Албанија постале су део Јединственог подручја у плаћањима (СЕПА), што значи да њихови грађани и привредници могу да шаљу и примају новац унутар СЕПА зоне брже, јефтиније и сигурније у четрдесет европских држава, укључујући све чланице Европске уније. Треба ли грађани Србије да дочекају неку нову студентску власт, или би им користило да их и ова власт уведе у СЕПА?
Студенти ЕТФ-а уче нас основама геометрије. У реалном свету који окружује Србију тренутно се граде врло важни правци „Рејл Балтика” и „Вија Карпатија”. Ови железнички и друмски пројекти настали су из потребе да се источноевропске земље, које нису биле део Маршаловог плана, инфраструктурно боље повежу са западним делом Европе. Они су, условно, део „Иницијативе три мора”, која иде у разним смеровима. Актуелне власти у Србији још заговарају „Отворени Балкан”, за који је „прикопчавање” на „Иницијативу три мора” природан след.
Треба ли да се самоизолујемо, одбијемо добре услуге ЕУ у процесу консолидације демократије и покушамо да је спроведемо сами, пропустимо актуелно стратешко инфраструктурно повезивање у Европи и тако ризикујемо да нам оде воз? Чини се да је одговор једноставан, да не морамо да решавамо кваку 22. Правац Брисел–Београд, смер Брисел. Преко Вашингтона. Пре него што напунимо тридесет и три године консолидације.
*Политички аналитичар
Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа