Марија Захарова и границе понижења
ANTIC.org-SNN
Марија Захарова и границе понижења
Др Орхан Драгаш*
6–8 minutes
Свака пропала империја има свој тренутак понижења. Код Руса, то понижење носи високе штикле и говори кроз микрофон. Марија Захарова, портпаролка руске дипломатије, више не представља земљу, већ њену фрустрацију. Свака њена реченица звучи као еквивалент топовском удару – бучна, празна и предвидива. Овог пута њен циљ је био Александар Вучић. И Србија. Захарова се „запитала” да ли Србија има једног председника или више њих, алудирајући на Вучићеве изјаве о извозу српске муниције. То није питање, то је претња. Тон у којем цар пита губернатора зашто му се не клања довољно ниско.
У руској дипломатији то зову братски савет. У свакој нормалној држави то се зове – понижење. Када Захарова говори о „братској љубави”, Србија се сећа рачуна. Србија зна да братство на силу није братство, већ ропство. И да се не може живети од успомена на савезништва која су Русији увек била јефтина на речима, а скупа по Србију.
Да не идемо у далеку историју, само пар деценија уназад. Русија је подржавала санкције против Србије деведесетих. Гласала је за сваку резолуцију Савета безбедности којом смо кажњавани. Када је 1999. требало показати солидарност, руски контингент са Косова повучен је пре него што је и стигао – јер Москва није хтела да плаћа трошкове свог присуства тамо. Таква „братска љубав” траје док је бесплатна.
То је оно што Захарова никада неће рећи – да Русија не брани Србију, већ само своје интересе. Да им је Србија потребна као медијски топоним у сваком обраћању: „браћа Срби”, „православна солидарност”, „историјска мисија”. Иза тих речи не стоји љубав, већ потреба за манипулацијом. Србија је у руској пропаганди увек шаховска фигура – никада партнер. Зато и није случајно што портпаролка Кремља више личи на комесара пропаганде него на дипломату. У једној руци држи микрофон, у другој мегафон. У свакој изјави, уместо разума – одјек артиљерије. Њена логика је логика опсаде: свет је против Русије, па сви морају да бирају страну. У таквој слици, Србија мора да буде „с њима”, јер ако није – биће против. То је политички реквизит из 19. века који Москва никада није престала да користи.
Србија данас плаћа цену њихових одлука и у енергетици. Компанија НИС, у којој руски „Гаспром” и даље има већински удео, постала је талац политичких порука из Москве. НИС је компанија којом „Гаспром” управља као да је амбасада, а не енергетски партнер.
Кад Запад и Америка уведу санкције, последице не трпи Путин, нити руски олигарси, него грађани Србије. НИС је постао симбол руске уцене, не сарадње.
И док Београд покушава да пронађе модел да откупи руски удео, из Москве долазе препреке. Јер Кремљ зна: док има свој део у НИС-у, има и полугу над Србијом. И да, НИС је данас прави симбол тог „братства”. Компанија којом „Гаспром” управља као банком утицаја – не као енергетским партнером. Кад је због њихове агресије на Украјину НИС доспео под санкције, Русија се не сећа да су радници НИС-а Срби и да остају без посла. Да грађани Србије остају без горива и енергената. Њима је важно да Београд остане уцењен, да Србија не може да дише без руског одобрења. То није партнерство – то је шаховска партија у којој Србија увек игра белим, али никад не сме да повуче потез.
За разлику од Русије, Србија не може да се коцка сопственом будућношћу; њој су потребни мир, стабилност и економска снага – не ратна позорница.
Захарова, Лавров и Путин, међутим, не виде Србију као државу већ као алиби. Кад им треба да оправдају агресију Русије, позивају се на Косово. Кад треба да оправдају злочин, позивају се на Сребреницу. Путин је више пута рекао да „неће дозволити Сребреницу у Донбасу”. Тако су српску трагедију претворили у оправдање за сопствене злочине. Они гледају у туђе ране да би сакрили своје.
Русија данас не брани никог. Само рециклира туђе несреће у политичке слогане. И зато, кад се у Москви заклињу у „православно братство”, вреди питати: а где је било то братство док су Срби били под санкцијама које је Русија изгласала?
Кад Захарова каже да „Србија мора да пази”, она мисли „Србија мора да слуша”. Русија данас Србији не нуди ништа осим уцене и митова. У Москви и даље верују да се историја понавља ако се довољно пута изговори. Али Србија је научила да оно што Русија зове братством најчешће почиње агресивним загрљајем, а завршава се ланцима.
Ако Марија Захарова жели да говори о „издаји”, нека почне од своје земље. Од тога како је Кремљ претворио некадашњу светску силу у изоловану економију зависну од Кине. Од тога како данас у руским супермаркетима недостају основни производи, а у школама се деци објашњава да је НАТО крив што нема чоколаде. Ако жели да држи моралне лекције, нека их држи у својој земљи, јер Србија их не тражи.
На крају, Србија не дугује Русији ништа. Не дугује јој ни објашњење, ни захвалност, а најмање некакву верност.
Вучић је на изјаву Захарове реаговао како треба – ћутањем. То није слабост, него стратегија. Јер с онима који вичу да би прикрили сопствену немоћ, не разговара се – они се пусте да се угуше у сопственој буци.
Захарова и њени шефови из Кремља морају да разумеју да Србија више није ничији полигон. Да не постоји „руска губернија” којом могу управљати емоцијама и претњама. Србија данас зна шта вреди: стабилност, економија, партнерства која поштују. А они који се још заклињу у „братство”, нека погледају колико су савезника и „браће” изгубили откако су почели да их „бране”.
Захарова ће, наравно, наставити да држи придике. То је њен посао. Као што ће и пропагандни медији у Москви и Београду преносити сваку њену реченицу као јеванђеље. Али Србија мора да остане при свом – да говори језиком интереса, а не емоција. Јер у политици нема „браће”, има само партнера.
Захарова треба да зна да Србија одавно не мери пријатељство по количини вотке, него по количини инвестиција, а Кремљ данас покушава да од Србије направи моралног таоца – да нас увуче у свој рат против света.
Али Србија не може да бира између истине и лојалности према лажи. Она једноставно мора да изабере себе.
Јер ко једном пристане да му Захарова одређује патриотску меру, тај се одриче сопственог достојанства и ради против интереса своје државе и свог народа.
Директор Међународног
института за безбедност
Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа