ТРЕБА РАЗМИСЛИТИ О ПРЕМЕШТАЊУ ПРЕСТОНИЦЕ У НОВИ САД
ANTIC.org-SNN
ЧЕДОМИР АНТИЋ: ТРЕБА РАЗМИСЛИТИ О ПРЕМЕШТАЊУ ПРЕСТОНИЦЕ У НОВИ САД
- петак, 16 септембар 2016 17:20
Без обзира на то ко био на власти, у Новом Саду је заметак нове државе. Народ то не жели, али елите се питају
Кад говоре о Европској унији, њени заговорници у Србији по правилу се позивају на европске вредности, искуства, традиције и праксе... Чудни су њихови аргументи према којима ће АП Војводина, када постане судски, законодавно и извршно самостална од остатка Србије и још задржи све своје приходе – постати „мотор” који ће Србију одвести у светлу будућност. У том случају, наравно, Војводина би постала „само” независна држава.
Аутономна покрајина Војводина није никаква „европска регија”. Њена област на југу има границе које су постојале миленијумима и које би сваки искрени Европљанин требало да покушава да избрише као наслеђе дубоких империјалних и цивилизацијских подела континента. Та граница на Сави и Дунаву још од средњег века дели и раздваја један европски народ – Србе. Српски народ је у век дуготрајној националној револуцији, а 1918. и 1945. на страни светске демократије, те крајеве ослободио и поставио им границе на северу, истоку и западу.
Област Војводине нема аутономистичке традиције. У 19. веку српски народ је желео да створи своју уједињену државу. Српска војводина (први предлог био је да је назову деспотовина) била је први корак. До данас се за посебност у односу на Србију на простору Срема, Баната и Бачке никад није изјаснило више од 17 одсто изашлих бирача. Републику или независност подржава између један и два процента. Приче о традицијама мирног суживота такође су нетачне. Насупрот њима стоји чињеница о рацији из 1942, прогону Срба у Банату, геноциду у Срему за време НДХ, изгону и калварији читавог немачког народа у овим областима, одмазди над Мађарима... Политичка различитост такође је представљена нетачно. Највеће три странке у АП Војводини традиционално су исте као и у остатку Србије.
Аутономистичке традиције наметнуо је тоталитарни комунистички режим. Аутономија је 1946. проглашена нелегитимно и нелегално, чак и у односу на растегљиве стандарде комунистичке диктатуре. Кад је она коначно добила истински садржај, САП Војводина је постала „субјект федерације” и, заједно са САП Косовом, тутор СР Србије.
Данас нам поједини наши политичари и европске бирократе као вредност европске уставности прво спомињу Војводину. Зашто у другим балканским државама нема таквих аутономија? Ето, у Истри постоји већа регионална и национална посебност па је она обична жупанија (округ), Далмација и Славонија су биле краљевине, Источна Румелија у Бугарској имала је међународно гарантовану аутономију и мањи проценат Бугара него што је данас Срба у Војводини. У Румунији је мађарска аутономија укинута... У државама ЕУ не постоје аутономије каква је САП Војводина била од 1974. до 1990. године. Данас чујемо да би новим уставом АП Војводина требало да добије изворне надлежности и финансије... Нико да каже да оваква АП Војводина има буџет упоредив са Босном и Херцеговином и Косовом-УНМИК, који финансирају и школство, здравство, војску...
Грађани никад нису консултовани око аутономије и њених надлежности. Мислим на стварно, озбиљно и демократско изјашњавање. Не на потребу власти да народ потврди раније донесене одлуке. Аутономистички и сепаратистички покрет је слаб и нема значајнију подршку народа. То се показало и на попису 2011. године. Ипак, тешкоће с којима се Србија суочава, њена перманентна недовршеност и непрекидна централизација коју врше партитократске политичке елите, буде забринутост и незадовољство. Аргументи о пљачкању Војводине углавном су нетачни и преписани из сличних хрватских памфлета. Економиста Бошко Мијатовић их већ дуже од једне деценије успешно оспорава. Потреба српских власти да задрже аутономију говори о њиховој слабости. Милошевић је чувао костур Брозове државе без које ни њега не би било, Коштуница је мислио да тако чува Косово у Србији, Ђинђић је АПВ видео као проблем и био уверен да би га регионализација државе само умножила.
Без обзира на то ко био на власти, у Новом Саду је заметак нове државе. Народ то не жели, али елите се питају. И Црна Гора је била бастион наше државности, па где је сада? Сетимо се резолуције о Косову из 2013, захтева једне парламентарне партије за међународним гаранцијама статуса Војводине и сталних позива за отварање „војвођанског питања” у Европском парламенту, Бундестагу...
Решење мора бити радикално. Србија не треба да се разликује од суседних држава, посебно оних које су чланице ЕУ. Срем, Банат и Бачка су традиционални региони, такве регионе с овлашћењима која не задиру у државност наше отаџбине треба створити на целој територији Србије. Треба озбиљно размислити и о премештању главног града у Нови Сад.
Извор Политика, 16. септембар 2016.