.
„Си-Ен-Ен” почео, а „Вашингтон пост” наставио, претварајући вест о трећој „Лауреусовој” награди у прљаву алузију под насловом „Новак Ђоковић није оптужен за допинг, али звучи језиво као Ленс Армстронг”
Аутор: Марјан Ковачевићсреда, 20.04.2016. у 11:33
Изјава Ендија Марија је послужила као почетак досад најпрљавијег медијског напада на Новака Ђоковића (Фото Ројтерс)
Јасно је да су спортски медији Велике Британије и САД највише погођени распоредом снага у данашњем тенису. Две велесиле заједно, могу да рачунају на само једног тенисера у првих 15, али ни његово друго место на светској листи не може да им нахрани изгладнели понос.
Енди Мари само предводи дугу листу пратилаца у дубокој сенци Новака Ђоковића, тенисера који пореклом и доминацијом вероватно вређа чуваре традиције господског спорта. И када надмоћ српског тенисера досегне такав ниво да другу годину заредом, и трећу укупно, буде проглашен за најбољег спортисту света, пали се црвено светло и прелази на нови ниво борбе са најбољим.
Није нужно да се верује у „теорије завере” да би се посумњало у случајност три везана догађаја, управо од доделе „Лауреусове” награде, у Берлину.
Најпре се огласио Енди Мари, неочекивано отвореном инсинуацијом да Ђоковић користи недозвољена средства („Ако неко игра мечеве од шест сати, поново и поново, и не показује знаке умора, ја бих то пажљивије проверио”). Право ниоткуда, на дан доделе „Лауреуса”.
Потом се у Берлину, док Новак прима честитке са трофејом у рукама, појављује новинарка „Си-Ен-Ен”, почиње љубазним честиткама и – смешећи се – завршава питањем о допингу у тенису...
Немогуће је бити истовремено најбољи и у спорту и у дипломатским вештинама борбе са новинарским смицалицама. Када их све победиш на терену, па са пехаром желиш да уживаш у успеху, сачекају те опуштеног иза ћошка и – ошамаре.
Последњи пут је тако било у Мајамију, када је нови рекордер мастерс турнира неочекивано морао да одговара на серију питања о равноправности полова у расподели награда, принуђен или да критикује изјаву директора турнира, или да кеж шта мисли у том тренутку. Шта год да је рекао нашла би му се мана.
У Берлину је новинарки „Си-Ен-Ен” рекао: „медији покушавају да креирају приче о допингу у тенису, али докле год нема доказа да неко користи допинг, спорт је чист и треба га таквим и одржати”.
Зашто није одговорио грубље, да је питање неумесно у том тренутку, као што ни Марију није одговорио на сличан начин? Ђоковић не улази у такве врсте расправа, а шкотском тенисеру је јавно одговорио онај ко то може и коме лежи, његов тренер Борис Бекер („Енди је један од најспремнијих тенисера, често је издржљивији од других, и нико не сумња у њега...”).
Коначно, ту лоптицу, коју је америчка новинарка дигла нехајно и са осмехом, смечовао је „Вашингтон пост”, текстом из којег је довољно прочитати наслов: „Новак Ђоковић није оптужен за допинг, али звучи језиво као Ленс Армстронг” ...
За извесну колумнисткињу, која је желела да достигне славу давних претходника Боба Вудворта и Карла Бернштајна, довољан аргумент овог поређења са бициклистом оптуженим за допинг (осим апсолутне надмоћи обојице), била је Ђоковићева тврдња да је тенис чист и да новинари креирају приче о супротном.
Готово је невероватно да је то поређење развијала следећом Армстронговом изјавом на рачун новинара Дејвида Волша који га је први оптужио за допинг: „Волш је најгори новинар кога знам. Постоје новинари који су спремни да лажу, да прете људима, да краду – не би ли ми нешто накачили. Све то само због сензационалне приче. Етика, стандарди, вредности, прецизност – то не занима људе као што је Волш”.
Да ли овај цитат некога („језиво”) подећа на изјаве Новака Ђоковића, спортисте који се бескрајно труди да буде коректан и према онима који то не заслужују?
Тако је амерички лист, прослављен пре четири деценије „Вотергејт” афером и тадашњим ореолом „слободног истраживачког новинарства”, показао друго лице, плитке и прљаве алузије, уместо било каквог аргумента. Али, ту нема ничег новог. Док Ђоковић буде неумољиво побеђивао, посебно као током последњих годину и по дана, његови најжешћи изазивачи стизаће изван терена.
Није тако било током 2011, ни у наредне две године, док су остали чланови „велике четворке” одржавали своју репутацију.
Лавина напада је кренула од почетком 2015, од британске грудве у виду оптужби да је најбољи тенисер света глумио повреду против Марија, па наставила да расте, причом да мрзи Федерера, да се договара са Бекером у току мечева и да брутално злоставља скупљаче лоптица.
Већину прича о манама Ђоковићевог карактера су лансирали британски медији, а амерички углавном преносили. Последњи ударци испод појаса су, међутим, најпрљавији. За сада...