Dragomir Anđelković: Jalovo proganjanje istine

[ANTIC.org-SNN]

Jalovo proganjanje istine

Objavljeno u: Komentar nedelje

5 Oktobar, 2014 Nedjelja u 11:06

 

Ogromna mržnja prema Radovanu Karadžiću od strane domaće anti-Srbije i njenih stranih dirigenata proizlazi iz svesti o monumentalnosti i istrajnosti njegovog dela

 

Da tzv. Haški tribunal nije nikakav sud, već čista NATO vojno-politička ustanova propagandno-inkvizicionog karaktera, znaju i oni koji tu rade. To povremeno i javno pokazuju. Da je tako, ovih dana nas je podsetio tzv. tužilac Alan Tiger, koji se uličarskim jezikom, uz iznošenje prave bujice istorijskih neistina i ličnih uvreda, brutalno okomio na Radovana Karadžića. I ne radi se tu samo o ispoljavanju klasičnih „NATO−EU vrednosti, te besu i nervozi zbog nepostojanja bilo kakvih relevantnih dokaza potrebnih da bi prvi predsednik Republike Srpske mogao iole osnovano da bude osuđen – već i o tome da su inkvizitori svesni da njihova nedela neće dati nikakav ozbiljan efekat. Delo Radovana Karadžića toliko je grandiozno i usađeno u duše srpskog naroda da nisu uspele da ga unište ni vazdušne armade Atlantskog pakta, a kamoli da će to poći za rukom nekakvom lažnom sudu. A što se doprinosa prekrajanju istorije i aktuelnoj propagandi tiče, pa zar i tu može da bude koristi od institucije za koju su čak i oni što je podržavaju svesni da je nakaradna karikatura suda? Kada je već tako, šta je drugo ostalo nemoćnom Tigeru nego da pravi tragikomičnu scenu, na koju jednog dana može da se pozove kao na dokaz da je oduvek bio svestan da tzv. Tribunal nije niša drugo do prizemni evroatlantistički rijaliti pa je u tom duhu samo igrao svoju bednu ulogu .

KARNEVAL LAŽI Svestan neodrživosti pozicije koju treba da brani, „haški progonitelj“ je otišao u potpunu bizarnost. Kada je crni bal, onda neka je i na prljavoj vodi. Tako je bez ikakvih argumenata ponovio da su Srbi Bosnu i Hercegovinu gurnuli u rat i zatim ustvrdio da su „nesumnjivo izvršili genocid“, a da je Karadžić bio „pokretačka snaga genocidne kampanje“. Pri tome se Tiger komično poigravao i definicijom genocida te ju je tako preradio da bi pod nju moglo da se podvede i, primera radi, prinudno sudsko iseljenje iz nekog stana bespravno useljenih lica. Za njega je genocid bilo kakvo „uništavanje osnova za život neke etničke grupe“. A valjda i oni koji nelegalno žive u nečijem stanu pripadaju nekoj etničkoj grupi a topao dom je za njih osnov za život?
Iako namah, dok se prisećam svih nedela naših postpetooktobarskih reformatora i njihovih stranih mentora, pomislim da je fleksibilna definicija genocida adekvatna, ipak se brzo otrgnem od takvih misli svestan da se sa ozbiljnim stvarima ne treba igrati. To što su čitavi regioni Srbije ostali bez industrije i bilo kakve druge ozbiljne privredne baze nedvosmisleno je, i to u većoj meri nego zbog razaranja tokom ratova iz 90-ih, „uništavanje osnova za život“ značajnih delova jedne etničke grupe, ali i to je neumesno mešati sa Jasenovcem, Aušvicom, Jadovnom. A bilo čega nalik tome, uzgred budi rečeno, nije bilo u BiH tokom proteklog rata. Bilo je strašnih zločina, kao što je masovno istrebljivanje i proterivanje sarajevskih Srba, što najviše podseća na genocid, ali i tu je, makar u formalnopravnom smislu, preterano govoriti o njemu.
Prema čak i podacima – uveren sam „dorađenim“ na štetu Srba – tzv. Haškog suda i sarajevskog Centra za istraživanje i dokumentaciju, tokom rata u BiH stradalo je oko 100 hiljada ljudi. Približno dve trećine bili su vojnici, a među ubijenim ljudima Srba je procentualno bilo tek nešto manje od njihovog udela u stanovništvu. Bosanskohercegovačkih muslimana je stradalo nešto više u odnosu na učešće u populaciji, a Hrvata znatno manje. No, sve u svemu, pripadnici svih naroda su ginuli na frontu i bivali proganjani i ubijani u pozadini svojih i neprijateljskih linija. Međutim, to je po karakteru i razmerama bilo daleko od genocida. A što se krivice za početak rata tiče, i tu su stvari jasne.

RASPALjIVANjE RATA Da sada ne govorimo o jednostranom proglašenju tzv. nezavisnosti BiH protivno volji jednog konstitutivnog naroda. Da se ne bavimo ni prvim prolivanjem krvi na nacionalnim osnovama u zoru rata, tj. masakriranjem srpskih svatova u Sarajevu. Dovoljno je pomenuti „Kutiljerov plan“ i mogućnost koja je iz njega proizlazila da se bez ratnih strahota stigne do neke vrste Dejtona, tj. modela opstanka bosanskohercegovačke zajednice sastavljene od (kon)federalnih državnih elemenata tri konstitutivna naroda. Pomenuto, a za sve narode BiH prihvatljivo rešenje za njeno uređenje, 18. marta 1992. godine, prihvatili su u ime svojih naroda Alija Izetbegović, Mate Boban i Radovan Karadžić. No, očito je samo srpska strana, i to po cenu bolnih ustupaka (gubitka dela teritorija na kojima su Srbi bili većina te prihvatanje osamostaljivanja BiH) iskreno bila privržena miru.
Nahuškani iz istog centra, Hrvati i BH muslimani brzo su pokazali koliko vrede potpisi njihovih predstavnika. Skoro da se mastilo nije osušilo a njihove snage su upale u srpsko selo Sijekovac (pored Borda) gde su 26. i 27. marta izvršile masovni pokolj civila i spalile veliki broj kuća. Očito je cilj bio da se izazove munjeviti srpski odgovor usmeren prema hrvatskoj ili muslimanskoj populaciji. Međutim, to se nije dogodilo. Na užasan pokolj Srbi nisu odgovorili na iole sličan način. Srpske vlasti su još uspevale da obuzdaju bes sunarodnika, koji su dobro pamtili istinski genocid što je zadesio njihove roditelje tokom Drugog svetskog rata, a izvršili su ga pripadnici naroda čiji lideri su ponovo otpočinjali proces istrebljenja Srba.
Pošto krvava provokacija nije uspela, potpuno su skinute maske. Ako rat već nije mogao da se izazove tako da ispadne da su ga Srbi prouzrokovali (odgovorom na zločin) onda su BH muslimani morali da ga, suštinski gledano, objave i bez ikakvog održivog povoda. Alija Izetbegović je zvanično „povukao“ svoj potpis stavljen na „Kutiljerov plan“ 28. marta jer se naknadno setio da se protivi „bilo kakvoj podeli Bosne“. Ko zna, možda je bio zapanjen što Srbi nisu prihvatili da budu pobijeni (ili da se bar odsele) i tako omoguće da BiH (sa izuzetkom malog hrvatskog dela) postane nekakva balkanska islamska država, već su, iako bez vršenja odmazdi u toj fazi, posle Sijekovca počeli da pružaju snažan otpor hrvatsko-muslimanskim agresorima.
Da neki nespremnost Srba da dobrovoljno zatru svoje prisustvo tamo gde to drugi žele, čak i unutar tzv. Haškog tribunala, ozbiljno, bez trunke crnog humora, smatraju za uzrok nedavnih ratova na našem podneblju – svedoče i reči Dž. M. Bakonea na suđenju Milanu Martiću. Pomenuti sudija je rekao: Kad ste videli da vas u Hrvatskoj ne žele, zašto se niste pokupili i otišli u Srbiju? Umesto toga, napravili ste neprilike i sebi i Hrvatima. U pitanju su reči „dostojne“ najokorelijih (neo)ustaških apologeta Ante Pavelića. Srbi su samim svojim postojanjem krivi što su oni kojima nisu po volji morali da ih kolju i na druge načine satiru! Ipak, to su obična, gotovo šizofrena naklapanja islamističkih, ustaških i haških jurišnika.
Ozbiljniji igrači se vode hladnom, surovom, ali racionalnom geopolitičkom logikom. I tu je ključ rata u BiH i sadašnjih zamena teza kako bi Karadžić, Milošević i drugi srpski lideri lažno bili predstavljeni kao krivci za taj sukob, iako je nedvosmisleno jasno da je u njega tu bivšu jugoslovensku republiku u potpunosti gurnuo Izetbegović posle sastanka sa tadašnjim američkim ambasadorom u Beogradu Vorenom Cimermanom. Do današnjeg dana traju sporovi oko toga šta je on rekao vođi BH muslimana kako bi ga podstakao da skoči u ratni ponor i da sa sobom povuče svoj i druge narode. No, jedno je sigurno: on je to učinio bukvalno odmah posle susreta sa šefom diplomatske misije SAD.

UDAR NA RS Ako koze iz Tribunala lažu, ne laže rog. Vašington je uz pomoć Sarajeva i Zagreba izazvao rat u BiH. To je nesporna činjenica! Ni za rat, niti za sve strahote koje su se tokom njega desile, nisu odgovorni Karadžić, Milošević i drugi srpski prvaci, već nalogodavci i finansijeri tzv. Haškog tribunala. Istorija se može varati, ali ne i trajno prevariti. Kada se za trideset ili pedeset godina bude pisalo o tzv. „ratovima za jugoslovensko nasleđe“, to više neće negirati ni iole ozbiljni američki ili britanski autori. Haška ekipa za falsifikovanje prošlosti je podbacila. Međutim, još se upinje da izgleda da će za svoje gazde obaviti drugi, sa prethodnim tesno povezan, posao. Tačnije, da će odraditi pripremne radove za njegovu potonju realizaciju. Radi se o centralizaciji BiH.
Poslednjih nekoliko godina razne zapadne fondacije i druge NVO razrađuju razne varijante preuređenja BiH. Sve one imaju jedno zajedničko mesto a to je, na ovaj ili onaj način, jačanje ovlašćenja Sarajeva na račun entiteta. Takve rabote su intenzivirane tokom proteklih desetak meseci, čemu smo – kao i delovanju u prilog navodnog „dešavanja naroda“ u cilju slabljenja Srpske i posrednog nametanja novih ustavnih okvira – u „Pečatu“ više puta posvećivali dužnu pažnju. Novi udari po srpskim interesima pripremaju se u vezi sa održavanjem predstojećih izbora. Namera je da se, nije bitno pod kojim izgovorom, isprovociraju međusrpski sukobi. Neko će navodno pokrasti izbore, drugi će se tome suprotstaviti. Nije bitna podela uloga, već su stranim stratezima važni opasna polarizacija srpskog društva i umanjivanje njegove otporne snage u odnosu na spoljne pritiske. No, malo je onih koji veruju da će i takav scenario dati, od strane evroatlantskih centara moći, željene rezultate. Tako se ponovo vraćamo na tzv. Haški tribunal.
Njemu je stavljeno u zadatak da, protivno svim činjenicama, osudi Radovana Karadžića za genocid i zločine protiv čovečnosti. Zatim će početi kampanja rušenja RS kao navodno „genocidne tvorevine“. Čak ni takva, eventualna bolesna osuda sama po sebi nije dovoljna da anulira Dejton, ali jeste da obodri BH muslimane da ga, podržani spolja, histerično napadnu. To da su srpskog porekla, ma koliko od toga bežali, manifestuje se i kroz njihovu poslovičnu neslogu. Otuda je planirano da im se da specifičan impuls koji bi ih homogenizovao pred odlučni juriš. Uporedo, osuda Karadžiću namenjena je paralisanju srpske otporne snage kako u RS, tako, ali još više, u Srbiji. Već razni evroatlantistički „fanovi“ gotovo pomahnitalo po internetu pišu komentare protiv Karadžića, i u vezi sa njim o srpskoj krivici. Za očekivati je da uskoro osvanu, od šačice plaćenika tokom jedne noći napisani, i grafiti te vrste, nalik onima uvredljivim na račun Putina i Rusije što su se nedavno pojavili u Beogradu. To će sve biti uvertira u novi nacionalmazohistički pir „naše“ medijske anti-Srbije i njenih „nezavisnih intelektualaca“.

SVETIONIK SRPSTVA Sve to će biti jalovo. Uveren sam da je tako a čini mi se da to uglavnom već znaju i oni kojima su zapali opisani zadaci. No, stvaranjem iluzije da nešto mogu da urade kupuju vreme tokom kojega će biti obilato finansirani za antisrpski rad. Tako je kod nas, ali i u vezi sa tzv. Haškim tribunalom. Delatnici domaćih i stranih antisrpskih struktura igraju na muziku komponovanu pre dvadesetak godina jer im se to isplati i od njih se očekuje, a ne zato što će svojim prljavim plesom doprineti uspehu ideje kojoj služe. U nju možda još veruju tek pojedini izmanipulisani BH muslimani, ali sigurno ne i njihova „elita“.
Nema niša od ukidanja ili obesmišljavanja RS. Radovan Karadžić je sa svojim saradnicima istrajao u vođenju našeg naroda zapadno od Drine ka uspešnoj obnovi srpske državnosti na prostorima koji su istorijski i etnički naši. U najtežim vremenima, kada je delovalo da je Vašington svemoćan, pokazao je da se požrtvovanošću i upornošću može postići i naizgled nemoguće. Tako je rođena i očuvana, i pored demoralisanosti koja je povremeno izbijala u prvi plan u Srbiji, Republika Srpska. I što je najvažnije, Karadžić je nju postavio na tako čvrste temelje da su oni izdržali strašne direktne pritiske na Srbe, te njihovo sistematsko svađanje, što je sve usledilo posle njegovog povlačenja sa čela RS. Ti temelji su i danas, bez obzira na sve pukotine, moćni!
Zbog toga mnogi u svetu i regionu, kao i razni bojovnici anti-Srbije kod nas, mrze Karadžića. Svesni su da nisu u stanju da razore njegovo delo, makar i njega spalili na haškoj lomači. A srpskoj patriotskoj javnosti – koja nije u stanju da utiče na odluke tzv. Haškog tribunala – ostaje kao moralna obaveza da se aktivira sada kada se sudski progon Karadžića privodi kraju. Dobro znamo ko je on i šta je za naš narod učinio. No, nekako smo počeli da ćutimo. Vreme je da glasno progovorimo, da se o Karadžiću ponovo mnogo piše, da mu se posvećuju odgovarajući događaji, da se na sve strane – na odeći, predmetima, plakatima – vidi njegov lik. Karadžić je u simboličkom smislu Če Gevara – posle decenija titoističkog razjedanja našeg identiteta – otpočete, ali nezavršene srpske nacionalne revolucije (i to neopterećen svim onim što Ernestu može da se prigovori). I prema njemu smo, ne samo iz poštovanja ličnih zasluga već i zbog budućnosti Srpstva, dužni da se odnosimo na adekvatan način. Na to bi trebalo da nas podseti i nedavni ispad haškog tzv. tužioca. Tek toliko je bitan neki marginalac Tiger.

Piše: Dragomir Anđelković  za pecat.co.rs