NEOKOLONIZATOR I MI
ANTIC.org-SNN
NEOKOLONIZATOR I MI
Izvor: Politika, 08.10.2014; Strana: A22
POLEMIKA
Povodom kolumne nedelje „Neprijatelj, to smo mi”, ,,Politika”, 5. oktobra
U našem političkom životu postoje dva rovovska okršaja. Jedan proizlazi iz činjenice da je Srbija u neokolonijalnom položaju (to je i moj stav) i onda prirodno izlazak iz tog položaja svu snagu usmerava protiv onih struktura koje služe kolonizatorima.
Kako se pobeda nad kolonizatorima retko postiže mirnim sredstvima, to je rovovska pozicija nužni proizvod stanja u koje je Srbija dovedena, a sve s ciljem da velikom mobilnošću ipak izbegneš oružani sukob.
Iz te postavke pitanje pojedinačnih ljudskih prava u ovakvoj Srbiji je sekundarno, budući da se u mirnom trajanju postojećeg, zakonito i nužno sve ima svesti na borbu oko kontejnera, masovno neznanje i zdravstvenu zapuštenost. Ova pozicija naravno podrazumeva da sam hladnokrvan i u pitanju ličnih sloboda i prava. Kolonizator radi svoje, ja radim svoje. I obrnuto, tek početkom izlaska iz neokolonijalnog položaja ozbiljna rasprava o svim ključnim pitanjima, pa i ljudskim pravima postaje smislena. Tek tada imaš razvoj, a onda i institucije, medije i zaštitu ljudskih prava.
Drugi rovovski okršaj je fingiran i potpuno dirigovan stranim uticajem. To je na liniji ko će bolje služiti kolonizatoru. Bilo kakav ishod za građane Srbije ne može značiti bilo kakvu opipljivu promenu nužnog daljeg propadanja. Prvo ekonomskog, pa onda i državnog, sve do medija. Naravno, ovi procesi su sinhroni, ali ističem ekonomski aspekt zato što je osnovna iluzija da je razvoj u ekonomskom modelu koji traje već 13 godina moguć, samo kada bi mi bili bolji ljudi. Nije moguć.
Drugo pitanje je „slučaj Olje Bećković”. Za mene je on sasvim beznačajan zato što je ona glasnogovornik kolonizatora, pa zbog toga nikada ne može imati status žrtve režima. Ne ulazim u to da li je ona toga bila svesna ili nije. Kao što ostavljam po strani da li će se aktivno uključiti u politiku, što bez prethodnog pravljenja žrtve od nje, nije moguće. To je isto kao kada bi trebalo da se sekiram zato što je Si-En-En rekao da Amanpur više ne može da bude na njihovoj televiziji.
Treće neizgovoreno pitanje, a u vezi s prethodnim, pitanje je privatizacije medija. Slobodan Reljić je više nego ubedljivo pokazao da je tvrdnja o tome kako su privatni mediji objektivniji zato što su privatni, čista propagandna laž. Sada za one koji tvrde suprotno postoji nerešiv problem: ako je privatno brana političkim uticajima (besmislica naravno, ali u njihovoj vizuri – tako je) kako je onda moguće da Vučić određuje ko će, a ko neće biti novinar na privatnoj televiziji?
Četvrto je pitanje postupanja žandarmerije. Specijalne jedinice policije nigde u svetu ne odgovaraju. Ni za ubistva kada su bili na zadatku. Za njih ne važi prekoračenje ovlašćenja. To se naravno ne govori, ali to je nužno tako.
Amnestiranje Vučićevog brata od odgovornosti za ceo slučaj nije moguće. Ako teraš policiju da izvršava zadatak usmeren na podrivanje morala jednog društva, onda ne može brat premijera da baš tamo gde je ograničeno kretanje, baš tada prolazi. Iz iskustva znam da niko ne počinje da te bije tako što ti kažeš „ja bih da prođem”, nego tek kada ne postupiš kako ti je rečeno.
Što se tiče načina premlaćivanja, to je rutinska obuka svih takvih jedinica, opet svuda u svetu. Nije moguće obučavati ih drugačije, zato što onda ne bi bili sposobni da rešavaju ulične demonstracije.
Advokat iz Beograda
Autor: BRANKO PAVLOVIĆ
http://www.politika.rs/rubrike/ostali-komentari/Neokolonizator-i-mi.sr.html