Између ЗСО и Охридског споразума
ANTIC.org-SNN
Између ЗСО и Охридског споразума
За Србију је Охридски споразум у одредбама о де факто признању неприхватљив. Резерве које је председник републике Вучић на то ставио још у Охриду релевантне су и представљају јасан став Србије у третману споразума (необавезујући) за даљи дијалог о нормализацији
Зоран Миливојевић
5–6 minutes
После недавне интервенције тројке ЕУ на највишем нивоу у Бриселу у својству посредника, дијалог Београд‒Приштина је ушао у најделикатнију фазу с тим што је позиција посредника ЕУ сада недвосмислена конкретним залагањем за потврду косовске државности (де факто признање). Политичке поруке западних представника које прате ову интервенцију потврђују да је интерес у западним центрима моћи (избори у ЕУ и САД и временски оквир, глобални геополитички контекст и слично) да се ствар у кратком року оконча прихватањем чињеница са правном подлогом које би омогућиле потврду „косовске државности” и како се поручује, несметани приступ и заокружење евроатланских интеграција „Косова”. Цео процес се свео на два питања: ЗСО и „Охридски споразум” са интенцијом да се представе као реципрочни интерес страна у дијалогу и да прихватањем и општом сагласношћу преговарачки процес уђе у завршну фазу.
Око ЗСО ситуација је, бар кад је реч о Београду, чини се јасна. Дефинисана је Бриселским споразумом из 2013. и 2015. године са гаранцијама потписника две стране и нарочито ЕУ, што му даје квалитет и обавезност међународноправног карактера. Србија га стога с правом сматра правоваљаним и инсистира на његовој примени без резерви, јер је на снази и примењен у одредбама обавезним за српску страну, док приштинска страна није испунила свој део обавеза формирањем ЗСО и нема намеру.
Посредници свесни да без тога као претходног заосталог питања, није могућ пробој према даљем суштинском дијалогу, а уз уважавање приштинске стране, нуде нова решења за ЗСО која тој страни иду у прилог, оспоравањем већ њеног договореног положаја и овлашћења. Ново преговарање о већ давно прихваћеним одредбама о ЗСО, поред неприхватљивости оспоравања већ прихваћеног, отвара питање валидности целине Бриселског споразума и посебно одредби које је Србија испунила. Најспорније је што посредници ЗСО недвосмислено разматрају као мањинско питање Срба на „Косову” као држави, а Београд као питање положаја Срба у његовој јужној покрајини у складу са Резолуцијом 1244 и подразумевајућим унутрашњим (Устав) и међународним правом.
Када је реч о „Охридском споразуму”, он представља европски план са интенцијом да прихватањем и применом прерасте у правно обавезујући споразум о нормализацији односа Београд‒Приштина који је један од услова у приступним преговорима Србије са ЕУ. Нуди решење по „немачком” моделу чије прихватање значи управо де факто признање „Косова”. Одредбе у тачкама 1, 2. и 4. о равноправности страна (билатерални односи), гарантованом територијалном интегритету („Косову”) у складу са Повељом ОУН, отвореном приступу („Косова”) систему УН, немешању у унутрашње ствари, без сумње то потврђују, јер стварају услове „Косову” за стицање међународноправног субјективитета и капацитета да буде носилац права и обавеза у складу са важећим међународноправним поретком.
Важно је подвући да начин/исказ признања (де факто ili де јуре, oдносно прећутно или изричито), има исте међународноправне домете и не доводи у питање суштину-признање. Сваки од њих има пун формални карактер у погледу дејства на међународноправни и политички статус субјекта који се признаје. За Србију је стога „Охридски споразум” у одредбама о де факто признању неприхватљив. Резерве које је председник републике Вучић на то ставио још у Охриду релевантне су и представљају јасан став Србије у третману споразума (необавезујући) за даљи дијалог о нормализацији. Покушаји да се то релативизује притисцима уз игнорисање суверених и елементарних права (изјаве представника ЕУ и САД и амбасадора САД у Приштини и Београду) да је самим чином разматрања обезбеђена обавезност примене, јасно указују на интерес да се Србија сломи и прихвати (баш сада и одмах) признање „Косова” по сваку цену.
Питање је данас, дакле, где смо са дијалогом. Притисци и уцене на Србију као државу и народ неће дати резултат. Покушаји наметања силом још мање. Расположење које је очигледно то најбоље илуструје. За рационалан приступ који гарантује мир и стабилност одговор може бити, мишљења сам, само дијалог о политичком решењу уз поштовање договореног и суверених права држава и народа која су гарантована нормама и стандардима владавине права у универзалном смислу.
Дипломата у пензији
Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa
Enclosures:
160z120_ustav-kol.jpg (9 KB) |