Čije je naše Kosovo*?

[ANTIC.org-SNN]

europeanwesternbalkans.rs

Čije je naše Kosovo*? - European Western Balkans

Gordana Čomić

4-5 minutes

---

Razgovor o tome šta nam se, kako i zašto sve dogodilo s Kosovom* neće ni za dlaku promeniti činjenice o Kosovu* danas, a pokrenut je zato da među sobom razjasnimo sve te činjenice i pokušamo da sagledamo kako će Albanci i Srbi živeti u budućnosti.

Tako bi bar trebalo da bude.

Šta su činjenice o Kosovu*, čije je de iure, a čije de facto, i na šta se sve Srbija već obavezala kad je Kosovo* u pitanju?

Sve obaveze Srbije vezane za normalizaciju odnosa od 2009, preko 2011, 2013. i 2015. proizilaze iz odluka donetih u Srbiji, a prihvaćenih i u UN i u Briselu, u Evropskoj komisiji, i sve su sadržane u Poglavlju 35, čijim otvaranjem je počeo proces pristupanja Srbije EU.

Sadržaj Poglavlja 35 je svima dostupan i nikoga ne zanima, niti bilo ko smatra da taj sadržaj ima bilo kakve veze sa predloženim „razgovorom i dijalogom“ o budućnosti normalizacije odnosa.

A činjenice iz Poglavlja 35 mogu biti  predmet „naknadnih razgovora“ samo u slučaju da Srbija samostalno odluči da prekida proces evropskih integracija, stavlja van snage Rezoluciju o pridruživanju i ceo proces reformi od 2001, odnosno 2003. do danas.

Predlog razgovora o Kosovu* za sada liči kao da se „svi prave da Poglavlje 35 ne postoji“ i  da ćemo, uz najšire moguće učešće svih, krenuti od nekakvog „belog papira“ na kojem bi na kraju trebalo da bude odgovor na pitanje „čije je naše Kosovo*?“. Osim što to ne odgovara činjenicama, ne liči za sada ni na šta drugo sem na kampanju koja se od ranijih kampanja o Kosovu* razlikuje jedino po umekšanom rečniku verbalnog nasilja, s izvesnošću da su godine otvorenih sukoba okončane za prilično dug period u budućnosti.

Ali rečnik ostaje mitski, namerno, umesto da postane politički i sav od sadržaja Pogavlja 35.

Sporazumi iz Podglavlja 35 su o izborima, Zajednici srpskih opština, policiji, pravosuđu, telekomunikacijama, energetici, civilnoj zaštiti, oficirima za vezu, carinskim pitanjima, integrisanom upravljanju administrativnom linijiom i zajedničkim prelazima, slobodi kretanja, mostu u Mitrovici, regionalnoj saradnji, priznavanju univerzitetskih diploma, saradnji sa EULEX-om sa obavezom donošenja „daljnjih sporazuma“, pa sve do sveobuhvatne normalizacije, odnosno „pravno obavezujućeg dokumenta“ koji bi imao saglasnost dveju strana.

O prihvaćenom u Poglavlju 35 nema pregovora, ima samo nadzora nad primenom i rokovima u kojima će sporazumi biti primenjeni.

I o toj primeni sporazuma može biti razgovora i institucionalnog dijaloga, takav je dijalog neophodan ako želimo da se legitimišemo kao društvo čvrsto rešeno na reforme kojima se gradi vladavina prava i poštuju međunarodne obaveze.

Drugi tok dijaloga može da se vodi o sadržaju svojevrsnog „belog papira“ koji je u Poglavlju 35 označen kao „pravno obavezujući dokument“ i samo liči da je sasvim „beo i prazan“, ali u suštini je ishod svih primenjenih sporazuma iz Poglavlja 35. Deo dijaloga o tome mora biti institucionalan, a deo može biti vođen na najširoj osnovi s pravom svakog da kaže svoj stav, ali i obavezom svakog da pročita Poglavlje 35 da bi uopšte bilo dijaloga, a ne paralelnih monologa kojima niko nikog ne sluša, već svi saopštavaju svoje želje, emocije i istorijske refleksije o stvarima koje odavno ne postoje.

Kada bi postojala rešenost za politički dijalog bilo bi nekoliko dokaza o tome:

1) Svi sagovornici bi znali šta piše u Poglavlju 35

2) Platforme kojima se informiše i izveštava o takvom dijalogu imale bi detaljno objašnjenje o Poglavlju 35

3) Institucije bi imale jasan plan za svoje uloge u dijalogu, neke Ustavom, neke zakonima, a neke definisane samim sporazumima

Za sada nema dokaza o takvoj rešenosti, a ima svih drugih metoda koje smo, u raznim verzijama, već gledali kako se koriste umesto dijaloga, a sa imenom dijaloga na omotu naših dobrih namera.

Dijalog o Kosovu*, koliko god težak bio svim učesnicima, svedocima, posmatračima i sagovornicima, nosi u sebi jednu dobru mogućnost, a ona je u šansi da Srbija odustane od etike dobrih namera i počne graditi etiku odgovornosti u političkim i društvenim procesima.

To nije proces koji će nam darovati osećanje pravde, ali je nezamenjiv za izgradnju vladavine prava u Srbiji. Veliko iskušenje tog procesa je to što se mora naučiti koliki dubok ume da bude jaz između pravde i vladavine prava i koliko discipline i samodiscipline je potrebno za pravi dijalog.