Драгољуб Петровић: Сукоб Вучића и жандарма

[ANTIC.org-SNN]

 

Драгољуб Петровић: Сукоб Вучића и жандарма

 

четвртак, 02. октобар 2014.

Нишки жандарми весело су се тог јутра укрцали у аутобус за Београд. „Јууупиии, идемо да бијемо педере“ - нису крили одушевљење бесплатном екскурзијом у главни град, а бркати командир је био у стандардном очају: „С ким ја радим? Слушај вамо! Не идемо да бијемо педере, ми идемо да их бранимо! Утувите то у главу. Је л’ јасно?!“ И цео аутобус је весело узвикнуо: „Јууупиии, идемо да бранимо педере.“ Кад су стигли, ставили су их на неки ћошак изнад Славије. Три сата су легитимисали раздрагане бабе што су кренуле на Каленић пијацу, триста двадесет две су их замолиле да им помогну око цегера & џакова и већ око подне су схватили да су они, изгледа, на тајном задатку: да помажу домицилном становништву око спремања туршије у акцији „Изађи ми на теглу“. Ал’ нас зајебаше, буразеру - већ се код нишких жандара примећивала нервоза, карактеристична за људе који су у пуној ратној опреми од јутра пренели 322 џака футошког купуса по становима између Бирчанинове и Ресавске. Онда су се појавила четворица са купусом, али нису личили на бабе. Одмах су им били сумњиви. - Здраво колеге. Ми смо Кобре! - рекла су она четворица. Рутински. - Ко, бре?! - Кобре! - Шта ти мени ко, бре, ја тебе питам: ко, бре! - Па Кобре! - Ма немој ти мени ко, бре! Само ја, као овлашћено службено лице, смем да питам: ко, бре! - Је л’ знаш ти ко је ово? - уозбиљио се онај. - Ко, бре? - гледао је нишки жандарм бледо у тог, сећајући се да су му говорили, пре но што је пошао, да у Београду на улици можеш да сретнеш многе познате личности: Чкаљу, Џајића, Нешу Галију, Драгишу Бинића, Саву Шумановића, Тому Здравковића... - Познат ми је нешто! Чек, чек, еее знам! Је ли, јеси ти певач Амадеус бенда? - Не, ма какав Амадеус бенд... Ја сам Вучић! - Ти Вучић! Ај, бре, не сери, па знам ја како изгледа Вучић, нисам ја будала! Мене сте нашли! - Али, ја сам брат, знате. Ево лична карта! - Брат! Да ниси топли брат!? Командире, ево га један топли бата што треба да га бранимо! - узвикнуо је жандарм. - Не, не, ма какви, ја сам премијеров буразер. Идем с обезбеђењем да однесем неки купус код родитеља... То је ту одмах, 150 метара... - Купус! Чекај, бре, дечко, па ви нам смањујете личне дохотке, недељом нас довлачите овде чак из Ниш да спремамо туршију с овим досадним бабама, а теби обезбеђење преноси купус! - љутнуо се жандарм. - Па добро, ево пренесите нам ви купус, кад сте већ дошли због тога... - Ми да вам носимо купус!!! - рекло је, унисоно, свих 50 жандара и прешло на интерне консултације. - Ма дај да га излемамо, бре... Устао сам у пола два да ме овде замајавају. - Јеси нормалан! Шта ако је стварно Вучићев буразер!? - Ма није, фолира се, бре! Вучићев буразер је, колико ја знам, Вјерица Радета. А и да јесте, знаш ти колики је Београд, неће нико да примети. То се овде дешава стално, знаш. - А шта ако нас тужи Вучићу? - Неће, неће, није Вучић ту, он је у Текији! - Шта ће тамо? - Па има, ваљда, она „Златна бућка Ђердапа“. Уууу, какве сам ја тамо сомове ватао са пашеногом, ооовооолике... - Тако значи, он вата племените животиње сомове, а ми овде помажемо бабама. Е неће моћи. Командире, командуј! И тако је то било од А до Ж. (Данас