Да ли је на делу нова исламизација Балкана?
ANTIC.org-SNN
Да ли је на делу нова исламизација Балкана?
НЕДЕЉА, 06. МАР 2016, 07:30 -> 07:35,
ИЗВОР: NEUE ZÜRCHER ZEITUNG, RTS
АУТОР: АНДРЕАС ЕРНСТ
Тарик Рамадан (Швајцарска), Басам Тиби (Немачка), Јорген Нилсен (Данска) и француски политиколог Ксавиер Бугарел спадају у групу академика посвећених дефинисању, разради и промоцији теорије такозваног "Евроислама".
"Евроисламисти" стоје на становишту да је ислам увек био непрекинути и интегрални део европских култура, аутохтон колико и хришћанство, те да сада само пролази кроз период драматичних, у принципу увезених и њему страних промена.
Заједничка карактеристика "Евроисламиста" је носталгично-историјски поглед на муслимане на Балкану, пре свега у Босни.
Такође, термин "Бошњаци" се употребљава кад год се мисли "босански муслимани", чиме се босанским Србима и Хрватима одриче право да буду "од Босне", значи "Бошњаци".
Трећа карактеристика је својеврсни културни релативизам, који подразумева да се религиозне, политичке и културне промене догађају невезано једне с другима.
Под притиском отворених нелогичности теорије Евроислама, њени припадници понекад прибегавају идеолошкој аргументацији.
Са Kсавиером Бугарелом је за НЗЗ разговарао Андреас Ернст.
Будућност толеранције
Када је реч о претњи исламистичког терора, Балкан данас изгледа као најсигурнији део Европе.
- И мени се то исто чинило јесенас у Паризу, у време терористичких напада. Али не сме се заборавити да је било и терористичких напада у Босни, само са мањим бројем жртава. Ризик терористичких напада постоји и на Балкану.
Ксавиер Бугарел (aрхивска фотографија)
Али то је онда реч о новом развоју?
- Потребно је правити разлику. После рата у Босни, који је трајао између 1992-1995, било је напада Бошњака на хрватске повратнике. Нападачи су се за време рата борили раме уз раме са страним муџахединима. Али то су биле само биле локалне епизоде. Нова је глобализација терористичког џихада.
Учесници светског џихада су у правилу рођени после југословенских сецесионистичких ратова, али су његове вође формиране управо кроз те процесе. У том смислу се итекако може говорити о континуитету.
Балкан је увек силовито реаговао на кризе из европског окружења, што у правилу доказује фрагилност балканских држава и друштава. То се догађа и данас. При томе мислим на избеглице или на конфронтацију ЕУ са Русијом. Оба та процеса остављају дубоке трагове на Балкану.
Већина аутохтоних балканских Муслимана су самосвеснији и чвршће укорењени у своја друштва него маргинализовани муслимански досељеници у француским предграђима. Да ли то значи и да су мање подложни утицајима радикалног исламизма?
- Између те две групе има разлика, али и сличности. Они су у оба случаја мањине, с тим да су балкански муслимани имали 140 година од повлачења Османа да се на тај статус навикну. Сада су у сецесионистичким државама Босни и Косову муслимани поново постали већина. За муслимане у западној Европи, који су после Другог светског рата дошли у те земље из Алжира или Турске, мањински статус је нешто сасвим ново.
На Балкану су уз то комунистички режими после 1945. спроводили темељиту секуларизацију, која је исламу одузела његову оштрицу - земље наследнице су се и после распада држале тог принципа секуларизације. Остајем при томе: потенцијал за радикализацију балканских муслимана и даље постоји.
На шта тачно мислите?
- Религиозни муслимани и даље остају мањинска група унутар балканских муслимана. Али та група сада почиње да се диференцира унутар себе, плурализује се по оном истом принципу који је на делу у западној Европи. Рађају се нова, опасна струјања са насилним потенцијалом, као на пример Салафизам.
Салафистички профили у западној Европи и на Балкану су слични - у оба случаја ради се о социјално депривисаним младим људима. На Балкану се они регрутирају из група несигурне националне припадности, на пример из заједнице Помака у Бугарској, или Торбеша из Македоније. У самој Босни са њеном Бошњачком већином џихадисти се углавном регрутују из њене дијаспоре.
У традиционалним исламским друштвима (као што је бошњачко) јавља се јавља се растући отпор таквој исламизацији. Њихови представници тврде да практицирају „европски ислам". Је ли тај став оправдан?
- Да, уколико тиме хоће рећи да су истовремено Европљани и муслимани. Тиме наглашавају легитимност муслиманске присутности на Балкану, чињеница која је са српске и хрватске стране подвргнута сумњи. Тај (бошњачки) ислам је утолико европски, да он барем имплицитно признаје ауторитет секуларне државе.
То је без сумње резултат комунистичке епохе. Али тврдња, да балкански ислам може послужити као модел за ислам читаве Европе, као што тврди бивши верски поглавар босанских муслимана Мустафа Церић, ишла би предалеко. За тако нешто муслиманским заједницама на Балкану недостају и средства и кадар. Немојте заборавити, да у Француској живи три пута толико муслимана колико у Босни.
На делу је такмичење између различитих исламских струјања. Које од њих има најбоље карте?
- Комунизам је створио официјелно исламско друштво (мисли се на југословенску нацију "Муслиман", прим. В. К.), које је оборужао верским монополом и тако подвргнуо контроли. Деведесетих година су се први пут Арапи и Иранци појавили у Босни као конкукурентска група. Сад локално друштво узалуд позива државу да забрани увезена струјања!
Од почетка овог века порастао је и турски утицај на Балкану. Тај процес је директно подржаван од стране Американаца, који су тако хтели да успоставе противтежу радикалним струјањима са Блиског истока. И поред проширења исламског "тржишта", већина религиозних босанских муслимана ће остати верна традиционалним принципима друштвене организације.
Када је међутим реч о младима, онда су мистични суфизам или радикални салафизам атрактивна алтернатива инертности традиционалних заједница. Код младих имају утицај и независни проповедници, на пример Сулејман Бугари, који у Сарајеву прославља "Nеw Аgе Islam" и чак има и хришћане у групи својих следбеника. Али, велике промене се ипак догађају негде другде.
За време Југославије имами и исламски теолози су се школовали у Египту или Сирији - сада студенти путују у Саудијску Арабију или Кувајт, где се одгајају у духу пиетистичког (понизног) Салафизма.
Та струја је истина интровертирана и дистанцирана према политици, али екстремно конзервативна, што ће имати друштвене последице, такође и по положај жене. Али, као што сам рекао – на те промене реагује само мањина, не и већина секуларних балканских муслимана. Честа упозорења о "новој исламизацији Балкана" нису на месту.
Ко се креће улицама Сарајева или Приштине и види растући број младих покривених жена, стиче супротни утисак, да је радикализација већ на делу.
- То је само оптичка варка. Прво,од краја комунизма ислам, као уосталом и православље, више није у обавези да се сакрива. Он је сада видљиви део културе свакодневице. А што се тиче мараме, она је на Балкану ређе израз религиозне понизности, већ више израз класе. Мараму на тим просторима носе поносне представнице једне нове политичке и економске елите. Пресудна је припадност класи, а не религији.
Али у међувремену постоји политички ислам на Балкану. Помислите само на Партију демократске акције (СДА) коју је 1990. основао Алија Изетбеговић и коју данас води његов син Бакир.
- СДА је до 2000. била исламистичка партија, кад је углавном под притиском УСА била присиљена да се дистанцира према исламистима. И Алијина смрт 2003. је ослабила њен утицај, те су њено кормило све више и више преузимали у руке бивши комунисти.
Како онда објашњавате блиске односе с турским АКП (Ердоганова Странка правде и развоја), која је ултимативни модел политичког ислама? АКП директно подржава на изборима босанску "сестру" СДА, која је са своје стране одушевљено прослављала Ердоганову победу.
- У томе видим мање идеолошки утицај, а више геополитичку игру моћи, у којој се Турци постављају на сцени као заштитници Бошњака. На то – и то је пресудно – долазе и многоструке пословне везе између експонената обе партије. Политика и економија су у социјалним мрежама те две партије важније од идеологије и религије.
За разлику од Босне, косовска политичка елита је скоро милитантно секуларна и спремна на обрачуне са исламистичким струјањима. И поред тога, та земља по глави становника извози највећи број џихадиста. Како то иде једно с другим?
- Снажна репресија је управо део проблема. У Босни радикалне заједнице могу – ако нису директно насилне – да у изолованим, од Срба напуштеним селима, организују живот по захтеву своје исламистичке утопије. Ту имају слободан простор. Прогони којима су исламисти изложени на Косову то не допуштају, већ их терају у подземље.
Како дијаспора у западној Европи, Турској и Америци мења ислам који је остао на Балкану?
Највећу улогу играју новчане дознаке, које се употребљавају за изградњу џамија и хуманитарне сврхе. До сада су догматски утицаји из дијаспоре остали без великог утицаја. Али то се мења. Постоји на Западу читав низ проминентних муслимана, који су просветљени, без комплекса практикују веру и одржавају везе с старом домовином. Они би могли да играју улогу у процесу модернизације ислама на Балкану.
На другој страни, постоје и маргинализовани, радикални муслимани у дијаспори, који су се отели контроли својих официјелних група. Обе групе покушавају да повећају свој утицај на Балкану. На коју страну ће се на крају развијати балкански ислам – то је конфликт отвореног краја.
Превела Весна Кнежевић