Rušenjem mita o Kosovu Vučić stvara mit o - sebi!

[ANTIC.org-SNN]

Komentar redakcije: O pozivu predsednika Srbije na dijalog o južnoj srpskoj pokrajini
Rušenjem mita o Kosovu Vučić stvara mit o - sebi!
Piše: Milan Dinić

       U autorskom tekstu u „Blicu“ i u intervjuu na TV „Pink“ istog dana (a i na koju bi drugu televiziju išao da objavi stvari koje smatra važnim?) predsednik Srbije Aleksandar Vučić pozvao je na otvaranje razgovora o Kosovu, tvrdeći da moramo da prestanemo sa ćutanjem i nađemo rešenje.
       Ova inicijativa prožeta je predlogom o promeni ustava o kojoj se sve intenzivnije govori.
       Vučićeva inicijativa možda nije baš došla odjednom, da ne kažemo - slučajno. Neposredno pre nego što je izašao u javnost sa predlogom o dijalogu o Kosovu, desilo se nekoliko stvari.
       Uoči inauguracije na mesto predsednika Republike, Vučić je za „Rojters“ kazao da će za vreme njegovog mandata na mestu šefa države Beograd povećati napore za normalizaciju odnosa sa Prištinom, pod okriljem Evropske unije, ali i da Srbija neće priznati jednostrano proglašenu kosovsku nezavisnost.
       U inauguracionom govoru u Skupštini Srbije (prvi put nijednom rečju) predsednik Srbije nije ni pomenuo Republiku Srpsku i srpski narod u regionu; isti je slučaj i sa ekspozeom Ane Brnabić, Vučić je kazao da „moramo da budemo otvoreni, da se oslobodimo mitskog pristupa, ali i olakog davanja onoga na šta imamo svako pravo. Naš unutrašnji dijalog, po tom pitanju, možda je i važniji od onog kojeg treba da vodimo sa Albancima“.
       Na dan kada je Vučić izgovarao ove reči, Evropski parlament je odobrio sporazum koji su potpisali šef EU Diplomatije Federika Mogerini i „kosovski ministar spoljnih poslova“ Enver Hodžaj o pristupu tzv. Kosova naučnim programima za razmenu studenata.
       Potom je Vučić trećeg jula u Briselu, gde se sastao sa predsednikom tzv. Kosova Hašimom Tačijem i šefom spoljne politike EU Federikom Mogerini, izjavio da je tražio da EU „veoma ubrza postupak ulaska Srbije u članstvo Unije“ i da tačno utvrdi – „oroči“ datum za ulazak Srbije u njene redove.
       Zatim je, 20, jula, objavljen intervju Hašima Tačija za Tanjug u kome je rekao da će „uskoro doći do istorijskog sporazuma o normalizaciji odnosa i pomirenju Kosova i Srbije“, čiji je cilj „priznavanje realnosti“.
       Tači je pritom kazao jednu zanimljivu i, moguće, veoma važnu stvar kada je reč o tome u kom pravcu će dijalog ići:
       „Svestan sam da Srbija ne može da prizna Kosovo u nekoliko narednih dana, meseci ili godina, ali ono što je veoma bitno jeste da će Kosovo postati deo svih međunarodnih organizacija“.
       Nekoliko dana kasnije Enver Hodžaj najavio je ulazak tzv. Kosova u Interpol. Kako je rekao, cilj pregovora da da se Kosovo učlani u UN i da se „uporedo sa tim Srbija legalno odrekne Kosova promenom u njenom Ustavu“.
       Iz Vučićevog autorskog teksta, kao i iz mnogih stvari koje su se, uoči i pre njega, desile, čini se da se kreće u novu, možda konačnu(?) fazu razrešenja kosovskog pitanja.
       Obrisi tog rešenja se već naziru: Srbija bi zarad ubrzanog pristupa EU prestala sa blokiranjem učlanjenja tzv. Kosova u međunarodne organizacije, ali ne i UN i možda još neke organizacije.
       Potom bi, verovatno, trebalo da dođe do još jednog, finalnog sporazuma, kojim bi Beograd i formalno priznao državnost Kosovu, kako bi Srbija mogla da definiše svoju teritoriju i time formalno pristupi EU.
       Otvoren dijalog o Kosovu je svakako potreban. Srbija već decenijama živi na „principima“ do kojih očito onima koji su protiv nas i jači od nas nije stalo.
       To je pokazalo i pozivanje na suverenitet i integritet SFRJ, protivljenje isključivanju SRJ/Srbije iz međunarodnih organizacija tokom devedesetih, dozvoljavanje Hrvatskoj da sprovede genocidno etničko čišćenje Srba i da potom uđe u EU, priznavanje kosovske nezavisnosti od brojnih država u svetu… Dok su drugi pad Berlinskog zida dočekali sa jasnim planovima, uspostavljenim vezama i pripremljenim novcem, Srbija i Srbi su se bavili zaštitom „principa“ za koje je očito da više ne važe, ili manje važe za nas. I pored iskustva iz ratova devedesetih, ni promenom vlasti 2000. srpske političke i intelektualne elite nisu uložile napore da to promene: iza slogana „ne damo Kosovo“ i parole „nikada ga nećemo priznati“, apsolutno ništa nije urađeno da ga vratimo ili da definišemo neki drugi cilj oko Kosova.
       Srpske „crvene linije“ su još jedna od tih floskula…
       Ne samo da naša politička i intelektualna elita nije bila u stanju da se pomakne od sopstvenih floskula, već se nismo pomakli ni u interpretaciji floskula o stavovima Zapada.
       Tačno je da je cilj neka forma priznavanja kosovske nezavisnosti, ali je tačno da se i zvanično i nezvanično od Srbije traži ne da potpiše sporazum o priznavanju državnosti, već „normalizacija odnosa“.
       U širem smislu, ovo je i dalekosežnije od zahteva za priznavanjem, jer – ne samo što ćemo morati da pokažemo da se trpimo (što bi bilo potvrđeno činom priznavanja) već, i to – pre svega, uslov je da sarađujemo i da se zbližavamo, a to znači da kroz sve institucije vlasti i društva priznamo kosovsku državnost.
       Imajući sve ovo u vidu, Vučićeva inicijativa je dobrodošla.
       Problem, međutim, leži u tome što je i Vučić, kao i apsolutno svi koji su na vlasti bili od 2000, oko kosovskog pitanja uvek držali utvrđenih floskula o nepriznavanju, a da pritom ništa nisu učinili da promene status kvo.
       Vučićeva retorika o tome kako neće izdati Kosovo i napustiti Srbe bila je deo svih izbornih kampanja od kada je osnovao SNS i okrenuo se Evropi.
       A šta je za to vreme uradio?
       Došavši na vlast, između ostalog, obećanjem da će ukinuti sporazume koje je sa Albancima potpisao Borko Stefanović 2011. te vratiti pregovore u UN, Vučić ih je ne samo podržao, već otišao i korak dalje i Briselskim sporazumom 2013. ukinuo srpske institucije na Kosovu.
       Za uzvrat, obećana je Zajednica srpskih opština – koju su Vučić i njemu bliski najavljivali kao neku kosovsku Republiku Srpsku – a za koju vidimo da će biti najobičnija NVO, čije formiranje Albanci i danas blokiraju.
       Aleksandar Vučić je već pet godina na vlasti i za to vreme nije našao za shodno da iznese svoj konkretan predlog oko KiM, a sada tvrdi da je vreme za unutrašnji dijalog, ponovo ne iznoseći šta je njegov predlog ili predlog SNS?!
       Uporedo sa pričom o promeni ustava, koju je sam nekoliko puta sugerisao, Vučić kaže da moramo da se odreknemo mitova.
       U Ustavu iz 2006. Kosovo i Metohija spomenuti su samo na dva mesta – u preambuli, koja nema nikakav pravni značaj, i u tekstu Zakletve predsednika republike. Vučić je u maju položio takvu zakletvu a u julu traži promenu ustava u vezi sa Kosovom?!
       Ako misli da bi to trebalo promeniti – zašto nije jasno to istakao pre nego što se zakleo nad tim istim ustavom?
       Vučić tvrdi da je za dijalog i da se ne plaši da snosi odgovornost. Međutim – svaki put kada je donosio jednu od njegovih „teških odluka“, upregao je kompletnu stranačku i medijsku mašineriju kako bi satanizovao svakoga ko ga je kritikovao.
       Ko god se drznuo da ga kritikuje, umesto da odgovori na kritike i argumente – Vučić je odgovarao prozivkama, tvrdnjama kako njega (i njegovog brata) neko mrzi, kako su drugi radili ovo i ono, uvek zaključujući kako to njega ne interesuje i kako će on, eto, nastaviti da se žrtvuje.
       Vučić je tako postao svojevrstan politički fenomen: stalno tvrdi kako ga svi mrze, svi su protiv njega a ima sve više vlasti i moći!?
       Kako je moguće voditi dijalog u uslovima u kojima nema medijske slobode i u kojima se ljudi na ključnim društvenim pozicijama (sudije, univerzitetski profesori, akademici, visoki državni činovnici…) puštaju kroz „toplog zeca“ ako se drznu da dovedu u pitanje Vučićeve odluke?
       Ishod ovog „dijaloga“ o Kosovu biće onakav kakav Vučić želi, jer ne želi da dozvoli nikom drugom prostora za drugačije mišljenje. Tako se nameću dva pitanja: koliko su Srbi spremni da se protive nezavisnosti Kosova? Koliko je Vučić spreman lično da žrtvuje zarad rešenja kosovskog pitanja?
       Ispitivanje javnog mnjenja koje je krajem 2016. i početkom 2017. sproveo Beogradski centar za bezbednosnu politiku pokazalo je da 74 odsto građana smatra da nije opravdano ući u oružani sukob za Kosovo i Metohiju kako bi se ono očuvalo u sastavu Srbije.
       Takođe, svega šest odsto ljudi je reklo da bi se pridružilo Srbima u regionu ako bi bilo pogođeni ratom. Dalje, 65 odsto građana kaže da nikada nisu bili na Kosovu i Metohiji. Trećina ljudi se protivi bilo kakvom rešenju koje bi uključivalo formalno priznavanje kosovske državnosti.
       Ako je verovati ovim podacima, to znači da nema realne bojazni od srpske reakcije ako se prizna kosovska državnost.
       Kada je reč o ličnoj žrtvi Vučića, od je već ranije pokazao da može da preokrene situaciju u svoju korist: uspeo je da politički preživi 5. oktobar, bio je strpljiv, a onda je 2008. napravio zaokret i potpuno napustio raniju politiku i uspeo da privuče veliki deo radikala novim stavovima.
       Od kada je na vlasti 2012. sproveo je nekoliko nepopularnih koraka među kojima su ključne: potpisivanje Briselskog sporazuma i smanjenje plata i penzija. I pored toga, uspeo je da se održi na vlasti i poveća prednost.
       Ogromnu pomoć u tome imao je zahvaljujući agresivnoj medijskoj kampanji i očitoj sprezi njega, SNS-a i vodećih tabloida uz pomoć kojih ima odlučujuć uticaj na javno mnjenje.
       Mantra je uvek ista: ja možda jesam loš – i priznajem da sam loš, ali ovi drugi su još gori.
       U pristupu kosovskom pitanju Vučić će verovatno opet igrati na istu kartu kao i u prethodnim kampanjama. Sve njegove kampanje i odluke uvek završavale istim: rastom popularnosti.
       Zašto?
       Zato što nije imao za opoziciju Aleksandra Vučića i SRS/SNS kakvi su bili pre dolaska na vlast, do 2012. Zato je bio i toliko „hrabar“ da ih donese.
       Međutim, da li Vučić može da predloži rešenje oko nečega, pa i oko Kosova, a da pusti javnost da diskutuje mirno, trezveno, kritički i bez medijskog spina i pritiska njemu naklonjenih tabloida? Verovatno neće, što znači da će ljudi koji će učestvovati u tom dijalogu, iznositi stavove koji će imati za cilj da osiguraju svoje pozicije i budu viđeni, i da od toga nešto ućare za sebe.
       Realna je bojazan da upuštajući se u nameru da reši kosovsko pitanje i da nas oslobodi „mitova“, Vučić, zapravo, stvara mit o sebi kao o čoveku za koga, eto, nema pitanja pred kojim će se on povući (a, uzgred, od toga i profitirati) a pritom se stalno praviti da je skroman. To, međutim, traje dokle god prolazi karta medijske manipulacije i igranja na socijalnu bedu i beznađe srpske javnosti i dok se neko veliki sa strane ne umeša. Takvih političara su se i Srbija i svet nagledali i nagledaće se ih još…
       Na kraju, uopšte ne bi trebalo da iznenađuje ukoliko kroz nekoliko meseci i od ove inicijative ne bude ništa, kao što, recimo, nije bilo ništa ni od njegove priče o „Maršalovom planu za Balkan“ iz 2013…
       Sve zavisi od Vučića, dok Zapad ne odluči drugačije, ili dok se ne pojavi neka nova ličnost za koju ne može da kaže „a vi/vaši kad ste bili na vlasti“…

Analiza teksta Aleksandra Vučića u „Blicu“ – šta je tačno, šta netačno Zašto nam je potreban unutrašnji dijalog o Kosovu        Zašto sam zamolio Srbe i druge građane Srbije za razgovor o Kosovu i Metohiji? Zašto ga smatram odlučujućim za budućnost naše zemlje i naroda? Zašto tu temu uopšte otvaramo ako smo već svi naučili da ćutimo i budemo protiv, protiv svega, jer bilo kakvo rešenje problema značilo bi razbijanje kosovskog krčaga o glavu svakog političara koji bi se usudio da ga potraži, dok bi se, sa druge strane, svi pravili da su ljudi koji znaju o Kosovu mnogo više nego što stvarno znaju, te da su imali mnogo bolja rešenja, ali ih tobože niko nije pitao.        Aleksandar Vučić je ovde delimično u pravu. Iako je tačno da Srbija do danas nema jasno razrađen plan oko kosovskih pregovora, postojali su pozivi ranije da se ovo pitanje reši: ćlanovi SANU – između ostalih, Dobrica Ćosić (još od 1968) i Vasilije Krestić, ukazivali su na neodrživost tadašnjeg državnog uređenja sa posebnim naglaskom na situaciju na KiM. Ćosić je prvi izašao sa idejom o podeli Kosova i ponudio je Miloševiću 1990. koji je to odbio. I drugi ljudi iz naučnih krugova su davali konkretne predloge, a među njima: Miodrag Jovičić, Branislav Krstić, Dušan Bataković, Aleksandar Despić, Stiven Majstorović… (o čemu smo pisali u tekstu: „Kako smo delili Kosovo“ iz maja 2011). Tokom 2000. bilo je niza predloga, uključujući i predlog Naprednog Kluba iz 2007. o postizanju istorijskog sporazuma sa Albancima i podelu pokrajine. Cinjenica je da ove ljude niko nije konsultovao, a da su imali sadržajna rešenja.        Zato, važno, ili važnije nego ikada, jeste da se pogledamo u ogledalo, hrabro, jasno vidimo sve ožiljke, rane i nedostatke na sopstvenom licu, ali i pokušamo da zalečimo ono sto je moguće, u očaju neodustajući od sebe zbog problema sa kojim se suočavamo.        Vučić ovde sugeriše da zalečimo „ono što je moguće“ – što znači da je svestan da očito nešto nije moguće, ali ne kaže tačno šta?! Ovo je važno jer, ako želi otvoren dijalog, logično je da ukaže koje su granice toga „što je moguće“ odnosno – šta tačno smatra nemogućim? Recimo, da KiM bude reintegrisano u svoj autonomni status, da se vojska vrati na KiM, da se tamo sprovode srpski zakoni… Zanimljivo je da Vučić tvrdi da ono što sledi jeste „pokušaj“ – što znači da je pitanje da li ćemo i to nešto što odredimo kao cilj moći da ostvarimo, te kaže „u očaju“, što posebno brine, jer odluke donete u očaju su često više emotivne nego racionalne.        Vreme je da kao narod prestanemo kao noj da zabijamo glavu u pesak, da pokušamo da budemo realni, da ne dopustimo sebi da izgubimo ili nekome predamo ono što imamo, ali i da ne čekamo da će nam u ruke doći i ono što smo odavno izgubili.        Vučić ovde naglašava da je očito nešto nerealno a drugo realno, ali ne objašnjava šta.        Kada su Šimona Peresa, čoveka sa kojim sam imao čast više puta da razgovaram, svojevremeno pitali zašto toliko insistira na pregovorima sa Palestincima, on je rekao: “Zato što će to otvoriti luke mira na celom Mediteranu. I zato što je dužnost lidera da teži toj vrsti slobode, one koju daje mir, i da joj teži neprestano, čak i kada je suočen sa neprijateljstvom, sumnjom i razočaranjem. A samo zamislite šta bi moglo da bude ako to ne radi”. I danas, kada treba da odgovorim na pitanje o potrebi, podjednakoj, za dijalogom sa Prištinom, i za unutrašnjim, srpskim dijalogom o Kosovu, upravo završetak ovog citata sadrži ono što je suština cele priče - “A samo zamislite šta bi moglo da bude”.        Ovo poređenje se čini neodgovarajućim. Šimon Peres govori u ime Izraela koji ima podršku SAD, jaku političku i ekonomsku poziciju i podršku dijaspore koja je uticajna u svetu. Srbija je u ovom poređenju pre Palestina nego Izrael.        Ako odjednom svi zaćutimo. Ako prestanemo da razgovaramo. Ja, posle toliko godina bavljenja politikom na ovim prostorima, taj odgovor vrlo dobro znam. Još od 1878, od stvaranja tzv. Prizrenske lige, mi Srbi nismo želeli da budemo dovoljno odgovorni da razumemo i snagu i želje Albanaca, a albanskom greškom, velikom, i hvala im na tome, smatram nerazumevanje srpskih državnih i nacionalnih interesa i njihovo potcenjivanje, ili još gore, pokušaj da se oni stave pod tepih zato što neko misli da je uz podršku dela velikih sila to moguće.        Nejasno je na čemu je ovde Vučić zahvalan Albancima? Na tome što nisu razumeli srpske državne i nacionalne interese i potcenili ih?        Nije Srbija za potcenjivanje, uprkos činjenici da Albanci u sprovođenju svojih nacionalnih ideja imaju značajnu podršku većine zapadnih zemalja. Nije današnja Srbija kužna kao što je bila, nije Srbija slaba kao što je bila 1999, 2004. i 2008. godine, ali nije Srbija, niti sme da bude, bahata i arogantna kao što je neretko bila.        Ćutanje znači da nas odgovori, ni na šta, više ne interesuju. Ćutanje znači da nemamo šta više da tražimo. Da smo prestali da se nadamo. Da smo spremni za poslednju opciju. Za sukob. I naš unutrašnji, i onaj sa svima oko nas. Ćutanje je odlika onih koji misle da su samo, i isključivo, oni u pravu. Onih koji nikoga ne žele da čuju. Koji su ubeđeni da su najpametniji, da nemaju više šta da nauče, da su superiorni u odnosu na sve ostale i da nemaju više o čemu da pričaju, sa bilo kim. To je modus operandi tiranija, uvek spremnih na prolivanje tuđe krvi. Na kraju, ćutanje je kraj. Posle njega više niko ne govori, ništa, i jedini zvuk je dugačak, neravnomeran vrisak. Ne mogu sebe da vidim u tom poslu ćutanja, niti u takvoj, nemoj Srbiji. Ako se to desi, neće biti promašena samo politika koju vodim, nego i čitav moj život, i životi svih nas. I to je nešto na šta nikada neću da pristanem, bez obzira na sve koji misle da sam previše glasan, da suviše pitanja postavljam, da pričam više nego što bi trebalo. A zamislite šta bi moglo da bude, da je drugačije? Da sam jedan od onih koji ćute i ljude povedu u sukob, rat, da bi ih malo, ćutke, naučili geografiji sopstvene zemlje? Ili, da sam jedan od onih koji bi zbog tapšanja po ramenu i šećerne table dobijene u nekoj od zapadnih ambasada pristao da isporučim sva srpska ognjišta i tako postanem, kako kažu, veliki reformator.        Vučić tvrdi da je protiv „ćutanja“. Od svih koji su aktivni u srpskom političkom vrhu danas, od Vučića su u politici jedino duže Ivica Dačić i Rasim Ljajić. Posle više od 24 godine bavljenja politikom, od kojih je poslednjih pet godina proveo na vlasti, a ranije je bio jedan od vođa najjače parlamentarne stranke u Srbiji, neumesno je da Vučić kaže „nikada neću da pristanem Šna ćutanjeĆ”, pogotovo što je do ponovnog dolaska na vlast 2012. prikupljao podršku i gradio karijeru na stavovima koji su apsolutno suprotni onima koje sada iznosi. Dakle, jeste ćutao i jeste doprineo ućutkivanju drugih.        Upravo zato, rešenje ne leži sa jedne strane u našim mitovima i sukobima, ali sa druge strane, ne leži ni u negiranju i odricanju od svih naših nacionalnih i državnih interesa. Cinizam te rečenice Embrouza Birsa, da je rat način da ljudi nauče geografiju, jeste osnovna odlika svih težnji dela onih koji su protiv razgovora i dijaloga. Oni, kao i ovi drugi koji bi se odrekli svega, ne znaju gde je Kosovo, nisu tamo bili, neće nikada tamo ni otići, još manje živeti, ne razlikuju Parteš od Pasjana, Srbicu od Štrpca, Peć od šporeta, ali bi rado sve druge poslali na Kosovo, da ih nauče krvavoj geografiji sopstvene zemlje, ili da se odreknu nečega što ne znaju ni šta je. S druge strane, protivnici dijaloga o Kosovu, sa Prištinom, jesu i oni kojima je svaki gubitak - pobeda, i koji se tuđoj nesreći raduju kao svom uspehu, pošto za drugi uspeh i ne znaju. Njihov razlog za ovu vrstu nečinjenja, koja jeste svojevrsni istorijski zločin s obzirom na težinu pitanja koje ište odgovor, leži u pukoj nadi da će neko, nekome, na kraju „dati Kosovo“ i za to, na njihovu radost, snositi posledice. Sa stanovišta plitke dnevne politike, to možda mogu i da razumem, sa stanovišta istorije, ni opravdanja ni razumevanja nema. Zato što je to najteže naše pitanje, u osnovi baš to - naše, i zato što je potrebno, kao nikada do sada, da svi, zajedno, pronađemo odgovor. I to onaj koji će biti trajan, koji će isključiti sukob kao opciju, i koji će svima na ovim prostorima doneti korist.        Ovde se Vučić Predsednik Srbije vraća u ulogu Vučića predsednika SNS i napada sve one koji ga kritikuju tvrdeći da se protive dijalogu s Prištinom, što nije tačno. Nijedna relevantna politička opcija u Srbiji se ne protivi dijalogu s Prištinom, ali se neki – poput SRS, DSS i Dveri – protive dijalogu u Briselu, u formi i načinu na koji se sada vodi.        Želeo bih, kao predsednik Republike, da pokušamo da rešimo naše sukobe, jednom zasvagda, ako je moguće, a ako ne, onda ništa. Bio bi to samo jedan od naših brojnih neuspeha, zajedničkih, srpskih i albanskih. Pronalaženje rešenja zahteva glavu vruću od stalnog razmišljanja, srce koje je hladno na preterane emocije, i ruke uprljane kompromisima. I naše i albanske…        Ako je već odlučio da ne ćuti i da preuzme odgovornost da reši „Kosovski čvor“ po cenu svoje karijere, nedosledno je da tvrdi da ako to nije moguće „onda ništa“, te bi to bio jedan od „naših“ neuspeha. Naprotiv, ako je već odlučio da reši ovo pitanje, onda je predsednik Vučić dužan da kaže i koje je posledice on spreman da snosi ako njegov predlog, koji još uvek nije izneo, ne prođe. Takođe je zanimljivo da Vučić najavljuje da je spreman da ima „ruke uprljane kompromisima“, što može da upućuje da je spreman da uradi nešto što bi se smatralo neprihvatljivim u srpskoj javnosti.        …Zahteva, ponovo, po receptu Šimona Peresa, da mi, kojima istorija nije do sada dala ništa osim krvi i ratova, konačno uposlimo svoj najveći resurs, svoju glavu, i nađemo rešenje. Zahteva rad, svih, jasnu svest o tome da je to što radimo dugačak, zamršen i često bolan proces, ali najpre onu vrstu promene u našoj, kolektivnoj svesti, koja je često svaki dogovor doživljavala kao poraz. To jednostavno nije tačno. Nismo mi ništa tako veliko dobili u ratovima, što smo gubili u miru. Zato što smo, sve što smo dobili, i izgubili, ratujući, platili najtežom mogućom cenom, onom koja ne može da se nadoknadi. Našim životima, i životima naše dece. I to mora da prestane.        Tvrdnjom da „nismo mi ništa tako veliko dobili u ratovima… i da to mora da prestane“, Vučić jasno ukazuje da Srbija nije spremna da ratuje za Kosovo. Ovo nije novost – slične poruke ovakve sadržine su i ranije dolazile – ali je stavljanje ove rečenice u tekst kojim se pokreće inicijativa za unutrašnji dijalog oko KiM, jasno stavljeno do znanja da bojna opcija ne dolazi u obzir.        Vreme je da Srbija radi, razmišlja, i dobija, pobeđuje, bez sukoba. I ja sam ubeđen da smo, već danas, u stanju da to uradimo. Uostalom, zamislite šta bi moglo da bude. I nemojte, o tome, da ćutite. Svi putevi političke saradnje i ekonomskog napretka bili bi otvoreni za Srbiju. Vrata Evropske unije, takođe. U protivnom, čuvaćemo konflikt čiji smisao ne razumemo, junačićemo se do prve bitke, i jedni i drugi, bez razlike. A posledice? Koga briga za posledice, jer o tome će ionako da brinu neki drugi u budućnosti.        Teza da bi rešavanjem kosovskog pitanja Srbija imala otvoren put prema EU i ka ekonomskom napretku nije nova, ali, kao i mnoge druge teze, ni ova nije razrađena do kraja i preti da se pretvori u mantru isto kao i „Kosovo je Srbija“. Sasvim je izvesno da bi i bez pitanja KiM Srbija imala ozbiljne izazove na putu približavanja EU i to pre svega zbog same situacije unutar Unije, ali i zbog problema sa unutrašnjim reformama. Dalje, srpska politička i intelektualna elita su potpuno zanemarile pitanje da li, ako više nema Kosova kao problema, postoji drugi deo teritorije Srbije, ili teritorija u regionu na kojima žive Srbi, na kojima bi mogli da se postave novi politički uslovi Srbiji? Na unutrašnjem planu to su pitanja položaja manjina: albanske manjine u Preševu, Medveđi i Bujanovcu, pitanje Bunjevačke manjine za koju članica EU Hrvatska tvrdi da su Hrvati, položaj Vlaha i Bugara na istoku Srbije na čemu insistiraju Sofija i Bukurešt. Na regionalnom planu tu je pitanje položaja Republike Srpske i Dejtonskog sporazuma, pitanje prava Srba u Crnoj Gori, sprske manjine u Hrvatskoj i Makedoniji, kao i pitanje razgraničenja sa Hrvatskom na Dunavu. Osim Naprednog kluba koji se bavi ovim regionalnim pitanjima, nijedna organizacija u Srbiji se nije posvetila istraživanju ove teme.        Na kraju, i zbog junaka do prve bitke, ali i zbog darežljivih i širokogrudih Srba koji drugome olako daju ono sto Srbima pripada, smatram da je Srbiji potreban ozbiljan i odgovoran pristup, hrabar i realan, sa pogledom u budućnost, a ne u položaj donjeg dela sopstvenih leđa posle nekih narednih izbora. Srbija ima petlju da živi i da se bori za budućnost. Srbija danas je uvažena svuda u svetu, Srbija je pre tri godine bila pred bankrotstvom, a danas ima suficit u budžetu, rast ekonomije znatno veći od evropskog proseka i Srbija je pokazala da ume da pobeđuje. I to ne samo u košarci i vaterpolu, već i u ekonomiji i politici.        Ovde Vučić iznosi političke ocene, tvrdeći da od kada je on postao predsednik Vlade 2014. tada je Srbija prestala da bude pred bankrotstvom (iako je SNS bio većinski partner vlade koju je od 2012. do 2014. predvodio Ivica Dačić). Prema podacima MMF, iako je tačno da je Srbija 2016. imala veći ekonomski rast (2,8 odsto) u odnosu na EU prosek (2,0 odsto), gotovo sve susedne zemlje su imale veći rast od Srbije: Rumunija 4,8 odsto; Bugarska 3,4 odsto; Makedonija 3,0 odsto; Albanija 3,0 odsto; BiH 3,0 odsto; Hrvatska 2,9 odsto. Manji rast su jedino imale Mađarska (2,0 odsto) i Slovenija (2,5 odsto). Ocene da je Srbija „pokazala da ume da pobeđuje… i u ekonomiji i politici“ su delimično tačne: Srbija jeste ostvarila suficit u budžetu, ali su plate i rast ekonomije najmanji u regionu, a priliv stranih investicija je znatno opao. Od političkih pobeda jedino može da se ubroji sprečavanje prijema tzv Kosova u UNESKO novembra 2015., međutim od tada tzv Kosovo priznale su još tri države, a Kosovo je postalo članica najmanje osam zvaničnih međunarodnih organizacija, među kojima i UEFA. Takođe, sporazum o predstavljanju Kosova sa zvezdicom na forumima na kojima učestvuje Srbija je u potpunosti napušten.        Da bi naš napredak bio stalan i održiv, moramo, ako ništa drugo, bar da pokušamo da razrešimo kosovski (Gordijev) čvor, a ne da se krijemo i najteži teret ostavimo našoj deci. Živeti, znači ljubiti zemlju po kojoj koračaju deca, a ne samo hvaliti se pobedama svojih dedova.        Vučić, ipak, zaključuje važnom porukom koju bi trebalo imati na umu ne samo prilikom razmatranja kosovskog pitanja, već i svakog drugog: da je potrebno sećati se prošlosti, ali odluke donositi sa pogledom u budućnost. To, ipak, podrazumeva da postoje jasno određeni ciljevi i planovi za budućnost i da je javnost sa time upoznata i u to uključena, što, čini se, nije slučaj.