Политичка пресуда Додику: Отворенa врата дестабилизације БиХ и региона
ANTIC.org-SNN
Политичка пресуда Додику: Отворенa врата дестабилизације БиХ и региона
3–4 minutes
Одлука Апелационог већа Суда Босне и Херцеговине да потврди првостепену осуђујућу пресуду председнику Републике Српске Милораду Додику у предмету који се односи на наводно непоштовање одлука високог представника представља корак са озбиљним политичким и безбедносним последицама. Овом пресудом, не само да се подрива уставна позиција једног од легитимно изабраних лидера једног ентитета унутар сложене државне структуре Босне и Херцеговине, већ се отвара опасан простор за нове тензије, дестабилизацију и подривање мира у региону.
Предмет против Додика базиран је на његовој одлуци да не примењује одредбе високог представника Кристијана Шмита, чији легитимитет је спорен не само у институцијама Републике Српске већ и на ширем правно-политичком нивоу. Судећи по наводима у оптужници, Додик је од 1. до 9. јула 2023. у Бањалуци наставио са законодавним активностима упркос такозваним забранама високог представника, што је тумачено као кривично дело.
Пресуда која је уследила, међутим, не може се посматрати као изолован правосудни акт. Напротив, она делује као део ширег политичког инструмента за дисциплиновање непослушних и легално изабраних представника једног народа у БиХ. Такав потез може бити тумачен и као покушај да се путем правосуђа утиче на унутрашњеполитичке процесе у Републици Српској, али и да се створи клима страха, притисака и правне несигурности.
Посебно забрињавајуће је то што се пресуда доноси у моменту појачаних регионалних напетости и све учесталијих спољних интервенција у унутрашње ствари земаља западног Балкана. Искуства показују да се оваквим поступцима не решавају проблеми, већ продубљују сукоби, радикализују ставови и угрожавају крхке институционалне равнотеже успостављене после Дејтонског мировног споразума.
Уместо да буде фактор стабилизације, правосуђе у Сарајеву овом пресудом шаље поруку да не прихвата дијалог и договор у оквирима ентитетских и државних институција, већ да се одлуке могу наметати без политичког консензуса. То је пут у правну самовољу, а не у демократију и владавину права.
Коначна правна одговорност за овакве одлуке не лежи само унутар Суда БиХ, већ и на међународним актерима који подржавају или ћутке аминују овакве процесе. Ако је циљ правде мир и стабилност, онда се поставља питање — ко и зашто жели да их угрози оваквим пресудама?
Одговор на то питање одредиће будући политички ток не само у Републици Српској и БиХ, већ и у читавом региону.