Slobodan Vladušić - Megalopolis i rat protiv knjige

[Ilija Ristić]

ИНТЕРВЈУ

 

СЛОБОДАН В Л А Д У Ш И Ћ

МЕГАЛОПОЛИС  И  РАТ  ПРОТИВ  КЊИГЕ

 

По теоретичарима рата, бојиште на коме се одиграва савремена, четврта генерација рата није више неки ров или територија већ наша свест. Ови теоретичари сматрају да се у четвртој генерацији ратова противник не побеђује тако што му савладате армију, већ тако што продирете у свест непријатељске популације преко комуникационих канала (на пример, преко медија) а затим обрађујете ту свест тако да она изгуби вољу да пружа отпор (...) Посредством књижевности усвајамо животне технике које нам омогућавају да сачувамо и креирамо властиту животну причу. Опет, властита животна прича нам макар пружа могућност да сачувамо слободу мишљења у доба свеопште манипулације свешћу

 

 

Разговарао

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

Фотографије МИЛАН ТИМОТИЋ

 

Слободан Владушић, писац и есејиста (Суботица, 1973), ради као ванредни професор на Одсеку за српску књижевност Филозофског факултета у Новом Саду. Био је стални књижевни критичар у листовима Политика и Вечерње новости. Књиге критика и студија: Дегустација страсти (1998), На промаји (2007), Ко је убио мртву драгу (2009), Црњански, Мегалополис (2011, 2012) итд. Романи: Forward (2009), Ми избрисани (2013). Повод за овај разговор је његова нова књига  Књижевност и коментари.

Књижевност и коментари излазе у доба када је криза књиге и читања већа него икад раније, и када је угрожено постојање јавних библиотека. Чарлс Симић је, на пример, писао о томе како се у САД, поготово у мањим местима, библиотеке једноставно гасе. Дакле: чему писање, читање и сличне узалудности у доба тријумфа глобалне мреже?

Нека истраживања су показала да се у Србији процентуално више чита него у Француској: осам одсто људи у Србији су читаоци, док у Француској чита само два процента становништва. Интересантан податак. Међутим, поред питања бројности читалаца, постављају се и нека друга питања: шта читамо и зашто читамо, на који начин читамо? У књизи Књижевност и коментари желео сам да покажем на који начин су читање и књижевност повезани с квалитетом живота, али и са питањем слободе, с питањем да ли смо у овом свету робови или личности. Моја књига није елитистичка. Моја књига покушава да на нов начин покаже зашто нам је потребна књижевност. Укратко: помоћу књижевности усвајамо животне технике које нам омогућавају да сачувамо и креирамо властиту животну причу. Опет, властита животна прича нам макар пружа могућност да сачувамо слободу мишљења у доба свеопште манипулације свешћу. Другим речима, док год имамо животну причу, има шансе да не постанемо робови.

Још у књизи Црњански, Мегалополис направили сте разлику између Полиса доступног хуманитету и Мегалополиса, у коме човек више није човек, него биомаса. Ако се свему томе дода чињеница да постмодерни капитализам све више виртуализује људска бића, и трансхуманистички сања о киборзима, каква је перспектива личности у том свету? Кад кажем „личност", свакако мислим на биће кадро да производи нове културне вредности, стваралачки одговарајући на, тојнбијевски речено, изазове окружења?

Садашње доба називам Мегалополисом. У Мегалополису влада економски фашизам, а некадашња расна подела на људе замењена је економском: ко је у економским токовима има право да остане жив, онај ко није може бити пуштен да умре. Мегалополис на све начине жели да сачува ову апсолутну превласт економије којој су сада подређене све вредности тако што својим робовима намеће једну слику света у којој се свако ко се супротставља економском фашизму назива, наравно - фашистом. Тако долазимо у парадоксалну ситуацију да се људи који баштине традиције хуманизма називају именом оних који су те књиге спаљивали а писце тих књига прогањали и убијали. Како је то могуће? Па могуће је, нажалост, зато што је добар број људи сведен на робове Мегалополиса: неки на то свесно пристају из користољубља, а неки зато што немају довољно знања да протумаче свет. Немојте заборавити да је једна од одлика реформи школства смањивање количине знања које се предаје ученицима и студентима и које се тражи од њих. То није случајно, као што није случајно да се људи излажу тонама информација зато да би им обавештеност заменила знање. Људи који не пристају на економски фашизам су личности и моја књига је посвећена личностима. Шта ће се с њима десити у будућности не зависи само од Мегалополиса већ и од самих личности: од могућности да буду солидарни.

За књигу Књижевност и коментари добили сте Награду „Лаза Костић", а Фрања Петриновић је, у име жирија, одлуку образложио тезом да је у питању „мешавина науке, путописа, биографских есеја, у којима се преплићу и социологија и филозофски списи", а која настоји да покаже да „књижевност није тек скуп одређених техника, тек машта, тек склопљен низ реченица, већ нешто много више и значајније." Откуд оваква жанровска „неодређеност" и шта је у књизи ново у односу на ваше претходне књижевнотеоријске и есејистичке захвате?

Још у књизи Црњански, Мегалополис слутио сам да научни текстови из хуманистичких наука, чак и када су изванредни, имају лошу особину да просто пролазе кроз читаоце не остављајући никакав траг. Слутио сам да је неопходно да, сем излагања знања, читаоцу покажемо да је то знање уско повезано с његовом егзистенцијом, да је важно за његов живот, да може, уистину, да промени његов живот и да га учини бољим и интензивнијим. А да би се показала и доказала та важност знања, морамо да на неки начин упослимо и неке друге жанрове: есеј, путопис, запис, анегдоту, све оно што знање може да повеже са животом. Дакле, оно што сам слутио да треба да урадим у књизи Црњански, Мегалополис, свесно сам упражњавао у књизи Књижевност и коментари: отуда та мешавина жанрова. Али та мешавина није сама себи циљ. То сам урадио да бих могао да испричам причу о нашем времену (о Мегалополису) и о јунацима нашег времена личностима, али и о онима који су остали или постали робови Мегалополиса.

Зашто је поднаслов књиге „Упутство за оружану побуну"? Одакле вам у њој списак „домаћих побуњеника": Црњанског, Андрића, Кракова, Винавера? Зашто сте Црњанског одабрали да укажете на херојску егзистенцију која је нестала из нашег света, али за којом се чезне као за неопходним „састојком" постојања?

Упутство за оружану побуну је цитат једне диверзије Гија Дебора, који је такође један од важних јунака моје књиге. Мислим да ће читаоцу из самог текста и завршне напомене бити јасан смисао тог наслова. Али, у кратким цртама, ствари стоје овако: по теоретичарима рата, бојиште на коме се одиграва савремена, четврта генерациЈа рата није више неки ров или територија већ наша свест. Ови теоретичари сматрају да се у четвртој генерацији ратова противник не побеђује тако што му савладате армију, већ тако што продирете у свест непријатељске популације преко комуникационих канала (на пример, преко медија) а затим обрађујете ту свест тако да она изгуби вољу да пружа отпор.

Дакле, оружана побуна данас не почиње у шуми или на улици, већ у свести. У начину на који перципирамо свет. У томе да ли у свести имамо властиту животну причу или празнину коју морамо да непрекидно пунимо било каквим садржајима. Јер празнина боли. Зато је ова књига оружана побуна: она се буни против системског уништавања животних прича појединаца, али и колектива коме припадамо. А што се тиче списка домаћих побуњеника, укључивши ту и Црњанског, њих заправо има знатно више. Разлог зашто су они ту јесте просто што се у њиховој егзистенцији наслућују обриси личности, која је мост између индивидуалног и колективног. Ако пажљиво читате њихове текстове и ако пажљиво тумачите њихове животе, можете доћи до небројених блага. А једно такво благо је, на пример, и начин на који умирући Црњански цитира херојску смрт свог оца Томе Црњанског.

Познати сте као смели критичар разарања образовања у Србији и свету, бранилац класичних универзитетских вредности. Како Вам се догодило да смо разградили оно што је Јасперс дефинисао као „идеју Универзитета" (то је, дакако, заједница слободних истраживача, професора и студената који трагају за истином, а не за профитабилно применљивим знањем) и „болоњизацијом" факултете претворили у средње школе које студентима дају све мање увида у целину стварности?

Волим свој посао, волим своје студенте. Волим када могу да станем испред њих и када видим да имају поверења у то да нисам овде дошао само зато што сам плаћен за то, већ и зато што желим да им кажем неке ствари, желим да им пренесем неко знање. Нешто што је за њих врло важно. При свему томе, нисам изабран на лутрији да радим на факултету: мене су изабрали људи који су веровали да ми је место на факултету. Искрено се надам да их нисам разочарао. Где настаје проблем? Проблем настаје када се укине аутономија факултета, односно када нам се мало-помало одузима право да интелектуално и научно испитујемо свет у коме живимо. Проблем настаје када се студентима, под изговором да им се чини услуга, смањује количина знања којим треба дарасполажу. Проблем настаје када се факултет претвара у средњу школу тако што професор не може да пита студенте оно што им није предавао, као да процес студирања не значи управо то да студент може и треба да користи секундарну литературу како би сам обликовао задовољавајући одговор. И све се то не ради случајно. Циљ је јасан: заглупити људе да би се њималакше манипулисало. Док је аутономан факултет/универзитет начин да се људи обуче како да се боре против манипулације, факултет Мегалополиса је само једна од фаза у процесу манипулације. Желим да радим на аутономном универзитету, али то је вредност коју ћу морати да браним. И бранићу је. Заједно са својим студентима.

 

„ПЕЧАТ“ бр.534, 17.август 2018.