MEFISTO I POLITIČKE MARIONETE

[ANTIC.org-SNN]

Predizborne izmaglice

 

MEFISTO I POLITIČKE MARIONETE

 

Autor: Srdjan D. Stojanović

 

Naredni parlamentarni izbori u Srbiji biće održani 2020. godine, a već sada se „zagreva“ atmosfera u kojima će biti održani – uz učešće opozicije ili uz bojkot. Zašto se ovoliko unapred to dešava? Naravno, to je samo rezultat (ne)funkcionisanja skupštine i institucija izvršne vlasti koje ne rade svoj posao, već su anagažovane u jednoj izopačenoj predstavi za građane, međunarodne institucije i zainteresovane strane države. Cilj te predstave je da pokaže privid demokratije i normalnosti.

Tranzicija Srbije ka normalnom, demokratskom društvu počela je svrgavanjem Miloševića oktobra 2000. godine. To je celih 11 godina posle pada Berlinskog zida i simboličnog kraja socijalizma za zemlje bivše istočne Evrope. Očekivanja građana su bila velika – a pre svega se mislilo da će Srbija biti u stanju da prođe kroz krivudavi i komplikovani proces tranzicije mnogo brže nego drugi. Te pretpostavke su bile bazirane na brojnim komparativnim prednostima koja je (tadašnja) Jugoslavija, a kasnije Srbija, imala u odnosu na zemlje socijalističkog lagera u prošlosti. Takođe se mislilo da razni manje-više uspešni modeli tranzicije koji su primenjivani drugde mogu poslužiti kao iskustvo da se spreče „greške u koracima“ kroz koje su prolazile nove demokratije u razvoju.

Skoro dvadeset godina posle smene Miloševića, čini se da je tranzicija Srbije ka (uslovno rečeno) demokratskom društvu nije izvedena kako treba. Stanje kakvo imamo danas je tužno - odnosno bez nade da može da proizvede normalne društvene odnose. Izbori (pod bojkotom ili ne) ne mogu da razreše fundamentalne srpske političke stranputice. Kriviti sadašnji režim za takvu situaciju svakako je na mestu, ali to jednostavno nije sasvim tačno. Vučić i njegova klika (interesna grupa, ili koristoljubivi klan) samo spretno iskorišćavaju institucionalne (i van-institucionalne) mehanizme koje su im ostavili prethodnici.

A prisetimo se samo velike reformatorske retorike i elana Zorana Đinđića, ili recimo patološkog insistiranja na legalizmu Vojislava Koštunice. Ispostavilo se da su to bile prazne priče, a da je srpsko društvo ostalo zarobljeno u demagogijama i štetočinstvu svih vlasti koje smo imali, kako u bliskoj prošlosti, tako i u glorifikovanoj dalekoj prošlosti. Čak i da su lideri DOS zaista imali nameru da se srpsko društvo uvrsti u red civilizovanih i normalnih zemalja, čini se da su konzervativne snage navikle da sve bude po starom uvek odnosile pobedu. Te sile mraka su oličene pre svega u tajnim službama i raznim državnim i para državnim mehanizmima su na kraju uvek uspostavljale kontrolu i nametale svoje sisteme vrednosti i moduse rada.

Iz nemoći da promene postojeći poredak stvari, političari prvobitno okupljeni oko DOS, uspeli su u nečemu drugom – da kompromituju u očima građana/birača demokratski sistem vrednosti i da stvore uslove za potpunu kontrarevoluciju! Kada se tome dodaju brojni slučajevi zloupotrebe državnih resursa, pljačkaške privatizacije, opstanak i dalje nezadrživo napredovanje Miloševićevih tajkuna (Bogoljub Karić, Miroslav Mišković, Željko Mitrović), ličnog bogaćenja (Dragan Đilas, Čeda Jovanović) - dolazak Vučića i njegov politički uspeh ne predstavljaju iznenađenje.

Vučićev model vladanja predstavlja usavršeni sistem nekoga koji odlično poznaje prethodni (Miloševićev) poredak jer je u njemu direktno učestvovao – doduše u manje važnim segmentima „posla“. Kao najbolji Mefistov đak, on se podjednako dobro služi manifetlucima i podvalama svojstvenim radikalima (ne samo Šešeljevim, već i Pašićevim). Međutim, lukavo je usvojio i retoriku svojih ogorčenih protivnika, tako da su  pojmovi demokratija, ljudska prava, briga za manjine i društveno marginalizovane grupe uvek prisutni u njegovom vokabularu i demagogiji. Tako je zapravo stvorio svoj originalni model vladanja, zasnovan na odličnom poznavanju mentaliteta prosečnog građanina Srbije i šta oni vole da čuju – pa je njegova izborna strategija zapravo nepobediva.

Zapitajte se da li prosečan građanin Srbije voli strance, naročito pripadnike jednog bivšeg bratskog naroda, pripadnike društvene grupe sa retkim seksualnim opredeljenjem, zatim da im komanduju pripadnice ženskog pola. A Vučić je uspeo da svojim pristalicama „na časnu reč“ proda i nametne takvu predsednicu vlade! Tu ne brojim zadrte političare tipa Dragana Markovića Palme, koji za „ljubav“ Vučića prihvatio da proguta žabu. Meni nisu ni malo sporni etnicitet, pol ili seksualno opredeljenje predsednice vlade, već njen status obične marionete. Sve skupa takva „kadrovska politika“ svemogućeg i najpametnijeg među nama je prst u oku svakom normalnom čoveku. Kada mu je to prošlo, nije ni čudo što slučajevi lažnih doktora-ministara ne uzbuđuju previše široku javnost. Srpska javnost u stvari obožava „nevaljale“ momke – setimo se samo jednog Arkana, Ljube Zemunca, Stevice Markovića (afera Delon) ili Kristijana Golubovića.

Ovde se treba zapitati o ulozi i interesu stranih država u našim izborima i ko vlada Srbijom. U poslednjoj deceniji vladavine Slobodana Miloševića, opozicione stranke su se pozivale na „međunarodnu zajednicu“ (ili tačnije rečeno velike zemlje Zapada) i međunarodne organizacije (UN i  OEBS), kako bi se oni uključili u arbitriranje između nerazumnog režima i njegovih protivnika. Uloga Moskve je tada bila krajnje marginalna, usled unutrašnjeg slabljenja Rusije i vladavine Borisa Jeljcina, kao marionete Zapada. U to vreme (pre dve decenije) Kina je bila još u razvoju kao velika sila, pa nije pokazivala previše interesovanja za događaje u Srbiji.

Vladajuće mišljenje srpske opozicione elite je bilo da kada se jednom zemlja oslobodi Miloševića, sledi ubrzani put Srbije ka Zapadu, Evropskoj Uniji, NATO paktu i prihvatanju svih vrednosti koje takva opredeljenja podrazumevaju. U prijateljstvo i dobronamernost „zapadnih prijatelja“ niko nije sumnjao, uprkos ne baš prijateljskom pristupu koga se Zapad držao tokom raspada SFRJ. Sada, 20 godina kasnije, samo slepcu nije jasno da su motivi Zapada bili isključivo zasnovani na njihovom interesu, a nisu bili nimalo prijateljski. U međuvremenu, ta Evropska Unija, kao krajnji cilj naše tranzicije u normalne države, promenila se iz temelja i preživljava sopstvenu krizu.

Imajući sve prethodno rečeno u vidu, suočavamo se sa izborima sledeće godine, a da situacija u zemlji nije dobra. Pre svega, ako neko želi promenu aktuelne vlasti, bitno je da se građanima predstavi šta bi bila programska opredeljenja te buduće vlade. Zaricanje u Evropsku Uniju nije više kurentno, niti dovoljno – jer zapravo opozicione političke opcije koje se zalažu za EU i pro-zapadnu orijentaciju zemlje nisu alternativa Vučiću i njegovom SNS - jer su oni veći evropejci od opozicije. Pri tome vladajuće strukture u Nemačkoj i EU gledaju na Vučića kao na svog nestašnog dečaka koji će se milom ili silom prizvati pameti (i priznati neminovnost koja se zove Kosovo), za razliku od bivših saveznika u Srbiji koji nisu uradili ništa, uprkos obećanjima. Zato ih još jedni farsični izbori u Srbiji previše ne zanimaju, a njihov je interes za da pobedi onaj koji će da im odraditi posao.

Na žalost, patriotske i pro-ruske opozicione partije ne predstavljaju značajnu snagu na političkom spektru Srbije. I to ne govorim zbog toga što smatram opredeljenje za Istok boljim od ovog drugog opredeljenja, već bi takva politička slika u Srbiji dovela do ujednačavanja oba uticaja i omogućila mnogo nezavisniju i stabilniju poziciju zemlje.

Međutim, pobornici bojkota izbora i oni koji veruju da je bojkot nepotreban (i samim tim uzaludan) ne sagledavaju stvari dalje od svojih sopstvenih interesa, tojest dolaska na vlast i skidanja Vučića. Kako i sa kojim instrumentima bi vladali – ne postavljaju pitanja. A šta tek treba da misli i kako da se opredeli običan građanin?