Nova knjiga: Ivan Ilič, Amicus mortis (izbor tekstova)

[AG]

U ovom Žurnalu:

1. Ivan Ilič: Amicus moris: o umeću življenja i umeću umiranja (izbor tekstova)

2. Amor, amicitia, autonomia

3. Karmen

4. Početak distribucije

5. Odjavna špica

Porodična biblioteka, posebno izdanje; 126 str., 197 x 123 mm, latinica.  

Izbor i prevod: Karmen Lončarek, Nenad iz Erevona i Aleksa Golijanin. 

Priredio: AG, 2012.

„Vreme proročanstava je iza nas. Jedina šansa leži u tome da ovaj poziv prihvatimo kao poziv prijatelja. To je način na koji se može širiti nada u novo društvo. A ta praksa se zapravo ne može odvijati kroz reči, već samo kroz male činove budalastog odricanja.“ — Ivan Ilič, u razgovoru sa Dejvidom Kejlijem (David Cayley), 1988 (2005, str. 170). Poslušati snimak.

Tekst sa zadnjih korica:

U razvijenim zemljama, opsednutost savršenim zdravljem postala je glavni patogeni faktor. Medicinski sistem, u svetu prožetom idealom instrumentalne nauke, stalno stvara nove potrebe o kojima se treba starati. Ali, što su sledovanja zdravlja veća, sve više ljudi tvrdi da ima probleme, potrebe, bolesti. Svako očekuje da napredak okonča patnje tela, da što duže sačuva svežinu mladosti i život produži u beskraj. Nema više ni starenja, ni bola, niti smrti. Zaboravljamo da takav prezir prema umeću patnje znači potpunu negaciju ljudskog stanja. (str. 38)

Kad ta situacija postane rasprostranjena, opravdano je govoriti o amortalnom društvu. Mrtvih u njemu nema; ima samo uspomena na žive koji nisu tamo. Obična osoba pati od nesposobnosti da umre. U amortalnom društvu, sposobnost da se umre – to jest, sposobnost da se živi – više ne ovisi o kulturi, već o prijateljstvu. Staro mediteransko pravilo, da mudra osoba mora steći i pažljivo čuvati amicus mortis – onoga tko ti kaže gorku istinu i ostaje s tobom do neumitnog kraja – zaziva svoj preporod. (str. 15)

U galenskoj su tradiciji liječnici bili obučeni da poštuju Letin zov i da omoguće ljudima kročiti na Haronovu lađu; učili su prepoznavati facies hippocratica, simptome koji pokazuju da je njihov pacijent zakoračio u predvorje smrti. Na tome je pragu priroda sama prekidala ugovor o iscjeljenju, a iscjelitelj je morao spoznati svoje granice. U takvom je trenutku povlačenje bilo ispravna usluga kojom je liječnik svom pacijentu omogućavao blagu smrt… Dok su se (moderni) liječnici usredotočivali na borbu protiv smrti, pacijent je postao najprije rezidualni objekt, a potom tehnološki konstrukt. Danas se postavlja pitanje: postoji li još uopće autonomna osoba sposobna za čin umiranja? (str. 12)

Iz Uvoda:

Ova knjiga je nastala kao plod zajedničkog interesovanja za tekstove Ivana Iliča (1926–2002) iz njegovog poznijeg perioda, u kojima je ovaj značajno korigovao neke stavove iz svojih radova nastalih od kraja šezdesetih do početka osamdesetih godina prošlog veka. Glavni podsticaj bio je prevod članka Neporažena smrt (1995), koji je početkom 2010. uradila Karmen Lončarek, naša prijateljica iz Rijeke, što je Nenadu iz Erevona (prevodilac Elilove "Tehnike", knjige s čijim ćemo se odjecima sresti i ovde) i meni ponovo skrenulo pažnju na svo bogatstvo i snagu tog kasnijeg Iličevog opusa, kod nas praktično neprevođenog. Nešto od toga smo već poznavali i pratili, ali tekstovi iz ove grupe bili su otkriće. 

U ovom izboru, naglasak je stavljen na zaokret koji se dogodio u Iličevom gledanju na medicinu, zdravlje, telo, život i smrt, o čemu je prvi put pisao još 1974, u svojoj čuvenoj knjizi "Medicinska Nemezis". Dotaći ćemo se i drugih pitanja, na jednom mestu ćemo čak uskočiti u manju barku i otisnuti se od velike lađe, u plovidbu Vodama Zaborava, ali ne toliko daleko da se ne bismo na vreme vratili na zaključna razmatranja. Mislim da je glavni kurs dovoljno jasno naznačen. Cilj putovanja nije ovladavanje nekim čudesnim trikom kojim bismo mogli prevariti bolest ili smrt već susret sa autonomijom, u njenom najdubljem i najkritičnijem značenju.

 

Nekoliko odlomaka iz jednog starijeg Iličevog teksta, u kojima nije imalo šta da se menja, najbolje će dočarati razloge za tu odlučnu autonomističku orijentaciju. 

AG, 2012.

Par odlomaka iz tog starijeg teksta ("Toward History of Needs", 1978; u knjizi je ovaj deo nešto duži)

Gde god se nad nama nadvija senka ekonomskog rasta, postajemo beskorisni, ako nismo zaposleni ili uključeni u potrošnju. Pokušaj da se izgradi kuća ili namesti iščašen zglob, mimo kontrole ovlašćenog stručnjaka, tretira se kao anarhistička zavera. Izgubili smo predstavu o svojim resursima, kontrolu nad ekološkim uslovima koji te resurse čine primenljivim, samopouzdanje potrebno da bismo izašli na kraj sa izazovima koji dolaze spolja i sa strepnjom koja dolazi iznutra. […] 

U razvijenom, industrijskom društvu, modernizacija siromaštva znači da ljudi postaju nemoćni da se sami uvere u bilo šta ukoliko to nije zvanično potvrdio neki ovlašćeni profesionalac, bio on televizijski meteorolog ili edukator; organska nelagodnost postaje nepodnošljiva pretnja ako se ne medikalizuje, to jest, ako se ne pretvori u zavisnost od terapeuta; stare komšije i prijatelji se gube, ako nema vozila koja će premostiti udaljenost (koja je i nastala s pojavom vozila i saobraćaja). Ukratko, najveći deo vremena provodimo bez dodira sa svojim svetom, bez ikakve predstave o onima za koje radimo, u potpunom neskladu sa onim što osećamo. […]

Sam početak biografske crtice: Ivan Ilič (1926–2002)

„Kao teolog znam da je mržnja smrtonosna, nezavisno od pakla. Govoriću stoga o paklenoj mržnji koja leži u osnovi industrijskog sistema…“  — Ivan Ilič, "Rad u senci", 1980.

Katolički sveštenik i pisac, jedan od najupornijih i najelokventnijih zagovornika oslobađanja ljudskog iskustva od svih oblika institucionalnog i ekspertskog nadzora. Kritičar ideologije „razvoja“ i „progresa“, kojima je suprotstavljao mogućnosti i iskušenja radikalno decentralizovanog ljudskog sveta. […]

O KNJIZI

Sve možete pogledati odmah: kompletan knjiški prelom je već postavljen na stranicu Porodične biblioteke, neki tekstovi nalaze se u Anarhističkoj biblioteci (posebno zgodno ako želite da odmah bacite pogled), a tu je i štampano izdanje.

Priča o autonomiji, prijateljstvu, zajednici – verovatno jedinom ljudskom okviru u kojem ima smisla požuriti u susret svim čudima i iskušenjima koje život nosi sa sobom. I baš onom koji tako dramatično izostaje. Ako imamo u vidu našu zavisnost od spoljašnjih sistema i skoro beznadežnu nesposobnost za život mimo odnosa vlasti (uprave, ekspertize, masivne tehničke organizacije), onda, na prvi pogled, problema ima sasvim dovoljno; ne moramo da se osvrćemo još i na smrt: hrana, voda, stanovanje, energija. O tome se inače pisalo mnogo više, a bilo je i mnogo više eksperimentisanja. Ipak, sve postaje još ozbiljnije ili se zapravo zaokružuje, tek kada se pitanje našeg kapaciteta za autonomiju sagleda u odnosu na ono u čemu smo najbespomoćniji  – i, samim tim, u nedostatku drugih oslonaca (zajednice), najpodložniji autoritetu eksperata, administracije i institucija. Bolest, patnja, smrt. Zvuči strašno i užasno čim se pomene. Verovatno nema gore preporuke za neko štivo. Ali, izlaganje je prosto neodoljivo. Ilič je vrlo odlučan i oštar u onome što priča, ali jednostavno ne ume da povredi ili odbije nikog. Sve prožima i neka čudesna vedrina, koja se prihvata odmah, kao da se to podrazumeva. Darkeri će biti razočarani. 

Opet, sve to je zaista teško. Već se pokazalo da ovi tekstovi mogu zateći ljude u trenucima najveće patnje ili gubitka. Ali čak i tada se dešavalo da pruže pravo nadahnuće, a da pri tom ne poseju ni jednu utešnu iluziju. U svakom slučaju, treba imati u vidu da ovde ništa nije rečeno olako. Mislim da će svakome ko pogleda ove tekstove i pročita ponešto o samom Iiliču, to odmah biti jasno. 

Kao što sam rekao u uvodu, tekstovi dotiču i druga pitanja. Na primer, videćemo kako su modernoj dezorijenatciji u odnosu na život i smrt doprineli i mnogi učeni ljudi, sa svojim glatkim citiranjem tehničkog imperativa: oni koji su o životu i telu, od neke tačke u novijoj istoriji, počeli da govore kao o "sistemu", odnosno "podsistemu". Možemo pratiti i dinamiku u kojoj su autoritarno i institucionalno počeli da potiskuju autonomno i komunalno, u celom nizu životnih pitanja (to je inače stalna Iličeva preokupacija; pogledajte i ostale njegove tekstove). Meni je posebno važno bilo Iličevo insistiranje na značaju i vrlo specifičnom poimanju "etičkog", u ličnoj avanturi svakog od nas i našim odnosima. A od njegovih razmatranja "nove askeze" – "O, sigurno ne mislim na odricanje od pesme, ljubavi i vina!", dodaje brzo Ilič, da ne bude zabune – prosto rastu krila, bez preterivanja. Uopšte, mala knjiga, ali mnogo iznenađenja. Budite sigurni da vam ovako nisam pokvario nijedno.

KARMEN

Knjiga je praktično bila nagoveštena još početkom 2010, kada sam preko ove liste objavio prevod teksta "Neporažena smrt", koji je uradila Karmen Lončarek, velika prijateljica anarhije/ blok 45 – inače, lekarka iz Rijeke i inicijatorka hospicija "Marija Kozulić" – što je zaista bilo otkriće. Pre toga sam, godinama unazad, samo gledao naslove tih tekstova, u nekoliko arhiva posvećenih Iliču, misleći da je reč o nekim amandmanima na "Medicinsku Nemezis". Pošto sam to smatrao za nešto, manje-više, "poznato", čitanje sam stalno ostavljao za kasnije. Ispostavilo se da je bila reč o iskoraku u potpuno novu dimenziju. Takav utisak je imao i Nenad iz Erevona, koji je odmah uskočio sa svojim izborom tekstova, a onda i sam preveo nešto. Sve to dugujemo Karmen.

Evo i nekoliko njenih tekstova i intervjua iz poslednjih godinu i po dana:

Zašto bolnica nije dobro mjesto za umiranje (autorski članak)

Na smrt gledamo kao CSI istražitelji (nažalost, dostupan samo za pretplatnike Novog Lista, ali opet s par sjajnih citata koji se mogu videti odmah, računajući i onaj koji se vidi kada kliknete na sliku)

Nijedan čovjek ne bi smio umrijeti u samoći i napuštenosti (ovo je reportaža o osnivanju hospicija "Marija Kozulić", nije njen članak)

POČETAK DISTRIBUCIJE

U samoj knjizi i priloženoj bibliografiji ima dovoljno biografskih podataka o Iliču, a nešto o njegovom ličnom slučaju – rvanju sa sopstvenom bolešću – ima i u tom Žurnalu iz januara 2010. Ovde je to objašnjeno u poslednjem tekstu u zbirci, biografskom osvrtu Dejvida Kejlija. 

Još ćemo se baviti tim kasnijim Iličevim tekstovima, koji pokrivaju razna pitanja. Njegova zaostavština se još nije pojavila, iako je bilo nekih najava, uz nekoliko dužih tekstova objavljenih s napomenom da je reč o "radnim verzijama". Ali, videćemo. I u onome što je dostupno ima dovoljno razloga za prevođenje i objavljivanje, u ovom ili onom obliku. 

Računajte da je distribucija počela. Prvi primerci su odmah poslati u Rijeku, što je bilo obavezno, nešto knjiga je zatim otišlo u Zagreb i Maribor (ANARH 2012), a sada počinjemo i ovde. 

Toliko u ovom javljanju, hvala na pažnji, živeli, ćao

a.

PS: Kada je reč o jednoj od glavnih tema ove zbirke – ne i jedinoj, da još jednom napomenem – Ilič se na više mesta poziva na izvanrednu studiju Filipa Arijesa, "Eseji o istoriji smrti na Zapadu" (Rad-Pečat, Beograd 1989). Pokušaću da digitalizujem prevod te knjige – mada ne bih imao ništa protiv da to uradi neko drugi, pa da onda lepo okačimo i to; do tada, tu je englesko izdanje. Druga važna referenca je Ellulova "Tehnika", glavni, iako ne i jedini, podsticaj za promenu ili zaoštravanje Iličevog pristupa u odnosu na onaj iz vremena "Medicinske Nemezis". Vrlo korisna je i antologija tekstova njegovih prijatelja i učenika, "The Challenges of Ivan Illich", koju je priredio Lee Hoinacki, inače zastupljen i u ovoj zbirci, sa osvrtom na Iličev tekst "Zdravlje kao lična odgovornost? Ne, hvala!" Ipak, možda najveći biseri u tom spisku literature su dve knjige razgovora sa Ivanom Iličem, koje je priredio Dejvid Kejli (David Cayley). Svi podaci su navedeni u bibliografiji. 

š a l j i  š t o  d a l j e

Ako ste našu poruku dobili preko nekog drugog, a želite da se prijavite na listu, samo pošaljite e-mail na aleksa.golijanin(at)gmail.com ili se, još bolje, sami prijavite ("pozivnice" često završavaju kao spam) na http://groups.google.com/group/blok45

 

Ako ne želite da primate naše poruke pošaljite e-mail sa tekstom "ne želim" u telu poruke i zaboravite da se sve ovo uopšte dogodilo.

 

Ako ste poruku dobili preko nekog drugog, a ne želite da ih primate, javite se tom drugom; te liste i adresari nisu naš domen.

 

Porodična biblioteka/ Žurnal/ Lista blok 45/ Foto albumi

anarhiju/ blok 45 pomažete i tako što ćete ove poruke slati dalje.