Niška transferzala
Marija Milosevic
Priča o Niškoj transferzali
Ideja se rađa, čini mi se
nekad, kao slučajno. Dođe nepozvana, sama, nađe sebi mesto i tu započinje svoj
razvoj, dobija formu. Kasnije dobija sve značajnije mesto u mojim mislima, a i
delima. Tako je počela i ova priča.
Teško je setiti se samog
početka. Nije to bilo nešto o čemu mi je neko drugi pričao, niti sam ja to tražila.
Volim da verujem da je ona meni došla sama.
Nikada se stvari ne dešavaju
odjednom i naprasno, barem ne one dobre. Tako je i ova priča u početku živela
jedino u mojim mislima. Nije me preokupirala, nisam se specijalno pripremala za
nju, ali uvek je bila prisutna. Nakon skoro godišnjeg mirovanja, kao da je ona
sama rešila da ispliva, i pretvori se u delo.
Isto kao što je ona došla, na izgled slučajno, tako je došao i on. Ljude puštam
u svoj život, često ne znajuci gde je njihovo mesto. Neki brzo i odu, odnesu
nešto sa sobom, dok ima onih koji su stalno tu. Da li je on pravo društvo za
ovu priču? Nikada sebe to nisam pitala. Krenuli smo zajedno.
"Živeli!", ispijamo
rakiju, i sa teškim rančevima na leđima napuštamo grad.
DAN 1
Ostavljamo te za sobom, i
vraćamo ti se kroz koji dan. Nišu, čekaj nas i prati, jer i ti si deo ove priče.
Uputili smo se ka planini
imena Seličevica. Njoj sam ranije dolazila. Uvek je drugačija i nova. Ima nečega
pitomog u njoj, nevinog i detinjastog, sto je odvaja od drugih lepota ovoga
kraja. Njeno mesto nije slučajno na samom uvodu priče, jer nam svojim optimizmom
ne da da razmišljamo o težini onoga što sledi, već jedino o zadovoljstvu sadašnjeg
trenutka, koje nam je zadrzalo osmehe na licu. Obeležje ove etape - šuma i široki
kolski put.
Silazimo u Lazarevo selo. Ovde
su ljudi navikli na planinare. Ne pitaju nas kuda smo se zaputili, vec nas
pitaju treba li nam što god. Pivo, naš izbor. Možda zato što ga neće biti narednih
dana. Nazdravljamo Seličevici, i krećemo ka Suvoj planini, našem domu narednih dva
dana.
Na prvi vrh ove veličanstvene
planine ispeli smo se u popodnevnim časovima. Na samom vrhu, pored izvora vode
(poslednjeg za naredna dva dana), pronašli smo idealno mesto za šator. Sve je
spremno za noćenje, uputili smo se u laganu šetnju do obližnjeg vidikovca. Kako
opisati ono što sledi? Ne rečima, a ni slikom, ne može se opisati. Još neko je
tu, pored mene, i doživljava isto. To je ono što ovaj trenutak čini stvarnim.
Blistavi Niš u daljini, lagani vetar, obasjano lice na mesečini, razvedravanje
neba iznad nas... Vama reči nece značiti ništa, a nama su dovoljne da bismo se
setili. Hvala ti na savrsenstvu.
DAN 2
Iako nismo imali detaljan plan
pred polazak, znali smo koliko se treba kretati u toku dana, i dokle doći. Ovaj
dan su obeležile nepredviđene okolnosti, koje nam potvrđuju da detaljan plan i
nema toliko smisla, i da je priroda uvek puna iznenađenja.
Poznavaoci ove deonice su nas
upozorili na oprez. Staza koja vodi od Crnog Kamena do Mosora nije često posećena.
Bez ljudi, oznake blede, put nestaje. Nisam izgubila veru u nas dvoje, ali
jesam osetila olakšanje nakon vesti iskusnog planinara, i mog dragog
prijatelja, Igora da je samo pola sata, vremenski, za nama. Nastavljamo dalje
zajedno, što je za mene značilo da neće biti ni problema na ovoj deonici. Međutim,
idealni uslovi ne podrazumevaju uvek lakoću. Pred uspon na Mosor spustili smo
se previše ka selu. To nije znacilo da smo značajno produžili stazu, niti je
uspon bio preveliki. Čak smo došli do jedne česme, što nam je, obzirom na
nedostatak vode, dosta značilo. Širokim kolskim putem, moji saputnici velikim
koracima napreduju, ali ja.. Sve sporije i sporije. Iz nekog neobjašnjivog razloga,
ovo je za mene bio najteži deo čitave transferzale. Gledam ih kako sa lakoćom
nastavljaju, dok mene volja polako napusta. Često u ovakvim trenucima pomislim
da bi mi možda bilo lakše da sam sama. Ova transferzala me je naučila dosta,
između ostalog, pokazala mi je da je ova moja pomisao ne samo netačna, već i
nemoguća. Znanje da je neko tu, uz vas, daje vam sigurnost i moć da nadvladate
sami sebe. Nećete se osećati kao pobednik onda kada nema nikog ko će vam pružiti
ruku i odati priznanje. Pehari blede, stisak ruke i toplina u nečijim očima je
ono što se pamti.
Ulazak u šumu i međusobni
razgovori, isterali su i najmanji osećaj nesigurnosti. Ubrzo su se i oni
"idealni uslovi" promenili. Magla, kiša, jak vetar, klizave stene,
moja pocepana kabanica.. ma ništa više nije moglo da skine osmeh sa mog lica. Uz
pesmu, uprkos lošem vremenu, nastavljamo do Devojačkog groba, gde se rastajemo
sa našim drugarom Igorom, sklapamo šator, i u dobrom raspoloženju provodimo
veče, isčekivajući sutrašnju avanturu.
DAN 3
Magla je obeležila ovo jutro,
kasnije i dan, a bila je dominantna i tokom čitave transferzale.
Ne žurimo, u nadi da ce se oblaci makar delimično razici, što se i događa. Kroz
guste oblake lagano se nazire silueta lepote koja nas iščekuje toga dana, i
govori da uspon koji sledi ne treba potcenjivati. Ponovo se javlja pojava koja
nema veze sa logikom i očekivanjima. Penjemo se na najviši vrh Suve planine,
jedna od najtežih etapa na transferzali, a nama sve ide lako. Možda magli treba
da zahvalimo na tome. Naterala nas je da se okrenemo jedno drugom. Dva prethodna
dana bila su dovoljna da pronađemo "nas", izgradimo nešto zajedničko,
uskladimo tempo, razvijemo priču.. Reč po reč, korak po korak, sa nevericom
ugledah znanu tablu na vrhu Trem. U prirodi se nalazi sve što je čoveku
potrebno da bude srećan. Priroda zna kako nekog da ojača, privoli, uništi.
Velika zabluda čoveka je ubeđenje da moze da je ukroti. Divljenje, neku
nadljudskost i zahvalnost je ono što osećamo. Sada mi njoj pružamo ruku i
odajemo počast, a ona nas uči da i čovek, poput nje, treba nesebično da pruža,
da čini i stvara dobro, jer uvek postoji neko ko to vidi, ko nas prihvata, ko
to ceni i oseća. More oblaka pred nama, pogled nam se gubi u ogromnom
prostranstvu. Mi nismo osvojili planinu, već je ona osvojila nas. Tako je uvek
u planinarenju, jer ma koliko vi bili prvi, ma koliko trka, takmicenja i
nagrada osvojili, opet će najlepse osećanje biti kada nešto, ili neko, osvoji
vas. Deo mene je ostao baš tu, da zauvek uživa u divnom pogledu. Nastavljamo
dalje.
Brzo smo stigli do Trema, ali naredni vrh Pasarelo, kao da je bivao sve dalji i dalji. Plansko praćenje grebena znatno je otežavala upornost magle. Vreme je prolazilo, međusobna priča bivala sve kraća, zadnjih kilometara jedino smo mislili o odmoru na vrhu i hrani. Konačno, Pasarelo se osmehnulo. Planina je zaista čudo, na njoj se čovek teško umori, a vrlo brzo oporavi. Svetlost dana je ono sto nam je najviše nedostajalo, sredina oktobra nije najbolji izbor za akcije ovog tipa. Ipak, nismo se žalili prilikom silaska sa Divne gorice, iako je mrak prekrio sve orjentire, čak je i osvetljena Bela Palanka nestajala u daljini. Markaciju potpuno gubimo, ulazimo u gustu mračnu šumu. Pratim ga. Ne znam šta nas to tera da nekome u potpunosti verujemo. Možda sama situacija, moja otvorenost, intuicija ili neko šesto čulo. Puštam da me vodi, ne zato što sam sigurna da idemo pravim putem, već zato što verujem da svaki put možemo da savladamo. Izlazimo iz šume na makadam, na dalje je lako, kao da letimo do Bele Palanke. Noćenje u toplom krevetu, sušimo stvari i uživamo u gostoprimstvu našeg domaćina Slobodana.
DAN 4
Dan posvećujemo Svrljiškim
planinama.
Nekako je postalo sasvim prirodno da se uspinjemo na gore, više ne razmisljamo
o putu. Opčinjava me priroda, ali i razgovori. Nakon nekih sat vremena hoda,
začuh uzvik "Marija" u pozadini. Ko drugi, no blesavi Tale. Sa njim i
njegovim drugom Milošem susrećemo se pred sam vrh planine, tzv. Zeleni vrh,
odakle zajedno nastavljamo grebenom. Društvo smo imali do vrha Pleš, zatim Tale
i Milos nastavljaju jačim tempom, a mi sa teškim rančevima drzimo svoj ritam.
Ponovo se gubi markacija. Krećemo se kroz šumu, van bilo kakve staze, malo
levo, malo desno.. Uspešno održavamo pravac i ocekivano presecamo stazu. Pogled
sa vrha Gradac je posebno zadovoljstvo. Njegova otvorenost nam pruža sliku
onoga što smo prosli prethodnih dana. Tek tada sam osetila veličinu čitavog
poduhvata, mora da nije bilo lako.
Ubrzo stižemo do sela Oreovac,
gde se častimo u lokalnoj prodavnici, i sklapamo šator na fudbalskom terenu. Ne
znam kako bih opisala osećanje te večeri. Ugrabila sam momenat za sebe, popela
se na neku veliku betonsku ploču, i posmatrala zvezde. Sada je već izvesno,
biće ovo uspešno pređena Niška transferzala. Srećna sam zbog toga, sutra stižemo
na cilj. Ali ipak.. kao da me obuzima neki osećaj sete. Kada bi moglo nekako
ovo da se ne završi..
DAN 5
Krupne bele snežne pahulje.. Zar
je mogao dan lepše da počne? Volim što smo prošli
kroz sva godišnja doba, najrazličitije predele, kroz toliko situacija,.. Sa
prirodom smo se budili, disali, uspavljivali se, postali jedno. Ništa nije
nedostajalo, ništa nije bilo potrebno menjati.
Krećemo se lagano, jer nekako
želimo da produžimo ovo sto se dešava. Za mene neočekivani, četinari uspevaju
da ovu poslednju etapu, na izgled sasvim običnu, učine posebnom. Dan jos krasi
sunce i odsustvo magle. Iznenađujuće je na putu, sredinom oktobra, videti cveće,
pa eto, nama je bilo posuto. Sve je i suviše dobro upakovano, što me navodi da
verujem da nikako nije moglo biti slučajno, već kao da se sve ovo moralo
desiti.
Vrh Kalafat ostavljamo za
sobom, upućujemo se ka poslednjoj kontrolnoj tacki - Kameničkom Visu. Dočekuje
nas Igor, bez koga ove avanture ne bi ni bilo. Hvala ti.
Naručujemo niško pivo, za nišku transferzalu. Dobijamo Lav, no, šta je tu je. Živeli!
Mitar Velimirovic
Marija,
Svaka vam cast za poduhvat, a tebi posebno za pricu. Bio nam je uzitak dok smo je citali! Naverovartnije da cu vas ja i prekopirati, jednog dana.
Sve najbolje i na drugim zescim etapama.
Pozdrav,
Mitar i Ivona
--
Ову поруку сте добили зато што сте пријављени на Google групу
„NIŠKI-PLANINARI“.
Да бисте постављали у овој групи, пошаљите е-поруку на
niski-p...@googlegroups.com.
Да бисте опозивали пријаву за ову групу, пошаљите е-поруку на
niski-planina...@googlegroups.com.
За више опција посетите ову групу на адреси
http://groups.google.com/group/niski-planinari?hl=sr.