Ivan Ilich: Energetska kriza (1973)
39 views
Skip to first unread message
AG
Feb 6, 2009, 5:57:58 PM2/6/09
to blo...@googlegroups.com
U ovom biltenu:
1. Kucamo na vrata zaboravljenih asova: Ivan Ilich, "Energetska kriza", 1973.
2. Unapred izgubljena trka: "socijalizam" i "kapitalizam"
3. Odjavna shpica
Iz teksta:
Uvodni citat: "Socijalizam može doći samo na biciklu." — José Antonio Viera-Gallo, pomoćnik ministra pravde u vladi Salvadora Aljendea
Ivan Illich: "U posljednje je vrijeme postalo pomodno govoriti o prijetećoj energetskoj krizi. Ovaj eufemistički termin prikriva kontradikciju i blagoslivlja iluziju. Prikriva kontradikciju svojstvenu težnji za istovremenim postizanjem jednakosti i industrijskog rasta. On održava iluziju da snaga stroja može beskonačno zamjenjivati ljudsku radnu snagu. Kako bi razriješili ovu kontradikciju i raspršili iluziju moramo hitno razjasniti realnost koju jezik krize pokušava prikriti: velike količine energije degradiraju društvene odnose jednako neizbježno kao što uništavaju fizički okoliš.
"Čak kada bi energija koja ne zagađuje bila moguća, i kad bi bila obilato dostupna, velika potrošnja energije i dalje bi djelovala na društvo kao droga koja je fizički bezopasna, ali izaziva snažnu psihičku ovisnost. Zajednica može birati između metadona i naglog skidanja s igle - između toga da održava svoju ovisnost o vanjskoj energiji ili da je se otarasi u bolnim grčevima - no ni u jednoj zajednici ne mogu njezini članovi biti zakačeni na sve veći broj energetskih robova i istodobno biti autonomno aktivni.
"Ekstremne privilegije ostvarene su na račun opće porobljenosti.
"Nakon određene točke, više energije znači manje jednakosti.
"Energetska kriza ne može se prevladati povećanim unosom energije. Može je se, međutim, rastočiti zajedno s iluzijom da blagostanje ovisi o broju energetskih robova kojima čovjek upravlja", itd.
Ivan Illich: Toward a History of Needs, „Energy and Equity"; New York: Pantheon, 1978. Prvi put objavljeno u Le Monde, 1973.
http://www.davidtinapple.com/illich/
http://www.davidtinapple.com/illich/1973_energy_equity.html
Prevod: Kaja i Eugen, Zagreb, 2009. Arhiva liste blok-45, rubrika "Prateci fajlovi", fajl Ivan_Illich_Energetska_kriza_1973
Cao narode,
Evo jednog sjajnog teksta, odnosno prevoda, koji nam stize iz Zagreba, zahvaljujuci Kaji i Eugenu, kao i nasem starom drugaru Mariu, koji nam ga je prvi prosledio. Rec je o tekstu Ivana Ilicha, ENERGY AND EQUITY (doslovno, "Energija i pravicnost"), ovde svesno naslovljenom ENERGETSKA KRIZA, iz 1973. Vredi svakog slova. A i prevod je izvanredan.
Eugen rece da ce tekst verovatno izaci i u stampanom obliku, u nekom tamosnjem fakultetskom casopisu ("Diskrepancija", pri Filozofskom fakultetu, ako sam dobro shvatio), ali i da ce mu biti drago da se tekst zavrti i preko ove liste. Samo treba imati u vidu da ova verzija prevoda mozda nije konacna i da ce do stampanog izdanja pretrpeti jos neke sitnije izmene.
Tekst je poucan jer pokazuje kako treba pristupati nekim akutnim problemima. Danas se o energetskoj krizi - tacnije o celom tom kompleksu pitanja, koji obuhvata energiju, tehnoloski razoj, ekonomski rast, itd. - govori iskljucivo s tehnickog stanovista: kako, u uslovima krize, ali i nezavisno od nje, pri "redovnom" stanju stvari, proizvesti jos vise energije? Cilj se ne menja, niti dovodi u pitanje - iako su upravo vladajuci ciljevi ono sto pravi svu mogucu stetu. Tehnicka rasprava u detaljima se nastavlja kao da su ti ciljevi naprosto sudbina. Ishode nije tesko predvideti, tacnije sagledati, jer su oni vec dugo prisutni. Sumanuta potraznja za "sve vise" energije vec je vratila na sto nuklearnu opciju, tamo gde je ona do juce bila tabu, a samo jedna vestacki izazvana kriza, recimo, usred grejne sezone, bice dovoljna da proizvede, ako ne plimu entuzijazma, onda nevoljni pristanak mnogih. Cak i ako taj scenario ostavimo po strani kao preterivanje - sta sve vec trpimo, zbog uvek istih zapovesti, kao sto su "razvoj", "ekonomski rast", "standard" ili "mora od necega da se zivi"? Kakve odnose, kakve uslove, pritiske?
Sta znaci ostati pri istim ciljevima, a pricati o "alternativama" ili "cistoj energiji", moze se, mozda najbolje, videti na primeru onih koji lobiraju u korist masivne produkcije "biodizela". Ne znam moze li se to uopste izraziti nekim brojkama, ali zamislite koliki bi se % Zemljine povrsine morao prtevoriti u plantaze repe, soje ili neke druge visokokaloricne krtole, da bi se "izaslo u susret sve vecim energetskim potrebama modernog sveta". To bi bila sigurna katastrofa, povrh one koja se vec desila i u cijem repu zivimo.
To je ono sto nam donose vladajuci ciljevi, koji se svuda predstavljaju kao nesto aksiomatsko. Tekst pomaze da se jos bolje sagleda ludilo cele te postavke i svih onih koji u nju ne samo da veruju, nego je i agresivno zagovaraju. Mozda cemo onda drugacije gledati i na one eksperte iz Vinche, koji su pre nekoliko meseci poceli da nas uveravaju kako atomske centrale uopste nisu tako veliki rizik (reportaza na drzavnoj TV, negde od jesenas), odnosno na ekonomske i razvojne eksperte koji i ovde na to racunaju kao na dobar dan. Mozda ih vise necemo samo gledati. Izmedju sebe, oni nemaju nikakvih dilema. Ako bi se ispostavilo - kao sto sam jednom prilikom rekao bas tim ekonomistickim robotronicima - da samo spaljivanje crne dece uzrasta do 5 godina moze trajno ili na duze staze resiti energetski problem, nasli bi nacin da opravdaju i to. To ludilo nema obzira i granica. Na to treba racunati.
Ali, kod Ilicha, samo u ovom tekstu, relativno kratkom (17 A4 str) ima da se procita jos mnogo toga (pogledajte makar sadrzaj). Njegove politicke kontradikcije su uvek iste; kada to jednom primetite, time se vise ne vredi opterecivati; treba gledati sve ostalo. Zato samo par reci o tome.
Ilich je ceo zivot posvetio izvlacenju ljudske aktivnosti iz orbite vlasti, institucija i specijalizacije. O tome govore njegove knjige Dole skole, Medicinska Nemezis, Tools for Conviviality, Pravo na zajednistvo (Rad u senci), Ka istoriji potreba, itd. Tu smo najvise naucili upravo od njega i upravo taj manevar - okretanje ocekivanja od institucija i mehanizama vlasti - kao temu, postavili na mesto br 1. Posle ide nekoliko mesta prazno, pa sve ostalo. Ali, u njegovim tekstovima uvek se racuna na posredovanje nekih fantomskih institucija, kao sto su "demokratska kontrola", "participativna demokratija" ili neka druga forma drustvene arbitraze, koja suvise podseca na vlast - pri tom, nepotrebno, ako se imaju u vidu krajnje koncekvence njegove analize. Zadrzao je i dosta drugih elemenata sadasnjeg rasporeda, iako je u kritici i analizi svega toga bio zaista lucidan i neumoljiv, a u nekim detaljima neprevazvidjen (energija, brzina ili serija tekstova posvecena istoriji i relativnom, nikako "prirodnom" karakteru pojmova kao sto su "rad", "razvoj", "potrebe", "siromastvo", "oskudica").
Ukratko, iako majstor konkretne i direktne kritike, u par tacaka je uvek ostajao apstraktan. Zato mu je mozda i promaklo nesto sto je ovde dosta bitan detalj. On kaze kako posle odredjene tacke, dalji rast proizvodnje-potrosnje energije ruinira ljudske odnose. To je obrazlozio vise nego ubedljivo. Stvara se sve veca potreba za "energetskim robovima" - proizvodjacima energije - odnosno, sve vise ovisnika, potpuno pasivnih i bespomocnih. Ali, bice da ta dinamika ima drugaciji pocetak: ljudski odnosi vec moraju biti ruinirani virusom dominacije da bi se taj prag uopste presao. U suprotnom, stice se utisak - koji sam Ilich sigurno ne bi podrzao - da je tehnolosko-proizvodni razvoj drustva nesto sto tece spontano i sto "prirodno" stremi kriticnom pragu. To znaci da nikada i nigde u ljudskom svetu nije bilo drugacije i da od samog pocetka imamo iste odnose medju ljudima i iste, svesno ili nesvesno, projektovane ciljeve. Nece biti. "Razvoj" ljudskih zajednica nije univerzalna i uniformna kategorija, niti je rec je o prostoj, linearnoj progresiji (da je tako, populacije i materijalni output bi samo rasli i jos pre 10.000 godina svuda dostigli kriticni prag; na primer, sve ostrvske populacije bi prosto popadale u more, dok bi hrpa ljudskog otpada odavno zaklonila nebesa). Drugo, kad su ljudi slobodni, pitanje kriticnog praga se prosto ne postavlja, jer nema ni uslova, niti razloga za opsesivnu produkciju i akumulaciju (gomilanje) bilo cega.
Ali, tu se, posle male polemike oko rasporeda nekih uzroka i posledica, opet srecemo sa Ilichem. Gledamo na istu stranu, afirmisemo istu perspektivu: Opstu Radnu i Energetsku RELAKSACIJU (ovo cemo stalno ponavljati, pa mozda vredi imati u vidu; formulacija je naisla u hodu, ali meni deluje dosta precizno i dalekosezno; kazem to zbog onih kojima se povodom svega sto smo do sada emitovali i dalje prividja "povratak" na neki "pecinski" scenario). Problem je dovoljno jasno izolovan: to su ciljevi na kojima ovo drustvo tako ludacki insistira. Odatle "energetski robovi" i svi ostali simptomi opste i sve dublje degradacije ljudskog sveta.
UNAPRED IZGUBLJENA TRKA
Zanimjiv je i uvodni citat: "Socijalizam moze doci samo na biciklu". Socijalizam - ili kako god da zovete to nesto bitno drugacije od kapitalizma. Nisam bajker (samo peshak, zauvek) i radije ne zamisljam na sta bi licio ovaj svet kada bi okolo sve zujalo od biciklista. To bi verovatno bilo da covek popizdi. Bila bi to Ada Ciganlija leti, samo svuda. Ali, kao metafora, te reci ukazuju na kobni defekt socijalizma, svuda gde se uspotavio kao vlast.
Naime, socijalizam se otvoreno nadmetao s kapitalizmom, sto znaci da je imao ISTI CILJ: sto veci output; sto vise hleba, celika i cipela po glavi stanovnika. To je bila fatalna greska. Ona izvire iz samog jezgra Marksove teorije; taj covek uopste nije krio svoje odusevljenje kapitalistckim razvojem, cije je posledice, bez trunke kolebanja, pravdao "isrorijskom nuznoscu", sto je direktno utrlo put apologijama svih kasnijih zrtvenih obreda u ime Progresa (taj kanibalisticki poriv, naravno, nije privilegija marksizma, nego atribut cele industrijske civilizacije). Ta groznicava trka u proizvodnji i potrosnji energije morala je imati autoritarni ishod. Ona podrzumeva intenzivnu, masivnu i krajnje koordinirarnu radnu aktivnost, sto prosto vapi za cvrstom rukom. A socijalizam je morao izgubiti trku. On nije uspeo da brutalnu eksploataciju ljudskih i prirodnih resursa pretoci u dovoljno efikasan paket kompenzacija. Preuzeo je istu proizvodnu osnovu i koncept "trzista", promovisao iste potrebe i ciljeve, ali je tom mehanizmu nametao suvise ogranicenja i hranio ga nedovolnjo cistim gorivom. S druge strane, kapitalizam se mnogo strozije drzao uputstva za upotrebu i zato bio "efikasniji" u baratanju istim mehanizmom. Bolje mu je islo to sa izrabljivanjem, degradacijom i destrukcijom - to je konkretan sadrzaj one "efikasnosti" ili "nadmocnosti" koju njegove apologete svuda isticu kao najvecu vrlinu - jer trenutak istine i dalje uspeva da odlozi daleko bogatijom ponudom kratkotrajnih, delimicnih, idiotskih, ali kontinuiranih kompenzacija, koje nalezu na svacije nervne zavrsetke.
Od neke tacke, Homo miserabilisu ("coveku oskudice"), kako ga je nazvao Illich - ili prosto malogradjaninu, tom "grobaru" koga je socijalizam tako istrajno "gajio u sopstvenim nedrima", kao negaciju na koju marksisticka dijalektika uopste nije racunala - dozlogrdilo je da se igra kapitalizma, kada mu je pred nosom bila "prava stvar".
Da nije ni ulazio u tu trku - odnosno, prihvatio iste ciljeve - socijalizam bi zajashio svoj bicikl i krenuo nekim drugim putem, krcatim potpuno drugacijim problemima, ali i mogucnostima; bila bi to neka druga KULTURA. Ljudi ne bi imali iste vrednosti i ciljeve, pa tako ni "potrebe". Naravno, to onda ne bi ni bio "socijalizam" ili makar onaj produkcionisticki, marksisticki, za koji znamo. Mozda ne bio ni onaj biciklisticki, iz uvodnog citata. Ili makar ne preterano.
Eh, o ovome bi moglo da se prica danima. Hvala Kaji i Eugenu sto su me podsetili na Ilicha! Odmah sam proverio knjige koje imam (preporucujem "Pravo na zajednistvo", ovde prevedeno 1985, edicija Pecat, izdavac - malo ironicno - RAD, Beograd), kao i ono sto sam ranije skinuo s weba (ima nekoliko celih knjiga, koje nisu prevedene i niz sjajnih eseja). Nesto od toga cu jos proslediti preko ove liste, pre svega Ilichev esej "Rad u senci", koji je posluzio kao glavni oslonac Blekovom "Ukidanju rada". Zato sam Ilicha, u obliku citata, tako uporno provlacio kroz skoro sve knjige iz Porodicne bilbioteke, stvarno je car.
Uglavnom, evo teksta, nadam se da ce bar neko obratiti paznju!
Toliko u ovom javljanju, hvala na paznji, ziveli, cao
a.
s a l j i s t o d a l j e
Ako ste nasu poruku dobili preko nekog drugog, a zelite da se prijavite na listu, samo posaljite e-mail na bilo koju od ove dve adrese:
aleksa.golijanin(at)gmail.com
blok45(at)dzabalesku.net
Ako ne zelite da primate nase poruke posaljite e-mail sa tekstom "ne zelim" u telu poruke i zaboravite da se sve ovo uopste dogodilo.
Ako ste poruku dobili preko nekog drugog, a ne zelite da ih primate, javite se tom drugom; te liste i adresari nisu nas domen.
Privremena arhiva PORODICNE BIBLIOTEKE (samo knjige, bez drugih sadrzaja): http://anarhija-blok45.modukit.com ili http://www.modukit.com/anarhija-blok45
ARHIVA LISTE BLOK 45: http://groups.google.com/group/blok45
anarhiju/ blok 45 pomazete i tako sto cete ove poruke slati dalje.
1. Kucamo na vrata zaboravljenih asova: Ivan Ilich, "Energetska kriza", 1973.
2. Unapred izgubljena trka: "socijalizam" i "kapitalizam"
3. Odjavna shpica
Iz teksta:
Uvodni citat: "Socijalizam može doći samo na biciklu." — José Antonio Viera-Gallo, pomoćnik ministra pravde u vladi Salvadora Aljendea
Ivan Illich: "U posljednje je vrijeme postalo pomodno govoriti o prijetećoj energetskoj krizi. Ovaj eufemistički termin prikriva kontradikciju i blagoslivlja iluziju. Prikriva kontradikciju svojstvenu težnji za istovremenim postizanjem jednakosti i industrijskog rasta. On održava iluziju da snaga stroja može beskonačno zamjenjivati ljudsku radnu snagu. Kako bi razriješili ovu kontradikciju i raspršili iluziju moramo hitno razjasniti realnost koju jezik krize pokušava prikriti: velike količine energije degradiraju društvene odnose jednako neizbježno kao što uništavaju fizički okoliš.
"Čak kada bi energija koja ne zagađuje bila moguća, i kad bi bila obilato dostupna, velika potrošnja energije i dalje bi djelovala na društvo kao droga koja je fizički bezopasna, ali izaziva snažnu psihičku ovisnost. Zajednica može birati između metadona i naglog skidanja s igle - između toga da održava svoju ovisnost o vanjskoj energiji ili da je se otarasi u bolnim grčevima - no ni u jednoj zajednici ne mogu njezini članovi biti zakačeni na sve veći broj energetskih robova i istodobno biti autonomno aktivni.
"Ekstremne privilegije ostvarene su na račun opće porobljenosti.
"Nakon određene točke, više energije znači manje jednakosti.
"Energetska kriza ne može se prevladati povećanim unosom energije. Može je se, međutim, rastočiti zajedno s iluzijom da blagostanje ovisi o broju energetskih robova kojima čovjek upravlja", itd.
Ivan Illich: Toward a History of Needs, „Energy and Equity"; New York: Pantheon, 1978. Prvi put objavljeno u Le Monde, 1973.
http://www.davidtinapple.com/illich/
http://www.davidtinapple.com/illich/1973_energy_equity.html
Prevod: Kaja i Eugen, Zagreb, 2009. Arhiva liste blok-45, rubrika "Prateci fajlovi", fajl Ivan_Illich_Energetska_kriza_1973
Cao narode,
Evo jednog sjajnog teksta, odnosno prevoda, koji nam stize iz Zagreba, zahvaljujuci Kaji i Eugenu, kao i nasem starom drugaru Mariu, koji nam ga je prvi prosledio. Rec je o tekstu Ivana Ilicha, ENERGY AND EQUITY (doslovno, "Energija i pravicnost"), ovde svesno naslovljenom ENERGETSKA KRIZA, iz 1973. Vredi svakog slova. A i prevod je izvanredan.
Eugen rece da ce tekst verovatno izaci i u stampanom obliku, u nekom tamosnjem fakultetskom casopisu ("Diskrepancija", pri Filozofskom fakultetu, ako sam dobro shvatio), ali i da ce mu biti drago da se tekst zavrti i preko ove liste. Samo treba imati u vidu da ova verzija prevoda mozda nije konacna i da ce do stampanog izdanja pretrpeti jos neke sitnije izmene.
Tekst je poucan jer pokazuje kako treba pristupati nekim akutnim problemima. Danas se o energetskoj krizi - tacnije o celom tom kompleksu pitanja, koji obuhvata energiju, tehnoloski razoj, ekonomski rast, itd. - govori iskljucivo s tehnickog stanovista: kako, u uslovima krize, ali i nezavisno od nje, pri "redovnom" stanju stvari, proizvesti jos vise energije? Cilj se ne menja, niti dovodi u pitanje - iako su upravo vladajuci ciljevi ono sto pravi svu mogucu stetu. Tehnicka rasprava u detaljima se nastavlja kao da su ti ciljevi naprosto sudbina. Ishode nije tesko predvideti, tacnije sagledati, jer su oni vec dugo prisutni. Sumanuta potraznja za "sve vise" energije vec je vratila na sto nuklearnu opciju, tamo gde je ona do juce bila tabu, a samo jedna vestacki izazvana kriza, recimo, usred grejne sezone, bice dovoljna da proizvede, ako ne plimu entuzijazma, onda nevoljni pristanak mnogih. Cak i ako taj scenario ostavimo po strani kao preterivanje - sta sve vec trpimo, zbog uvek istih zapovesti, kao sto su "razvoj", "ekonomski rast", "standard" ili "mora od necega da se zivi"? Kakve odnose, kakve uslove, pritiske?
Sta znaci ostati pri istim ciljevima, a pricati o "alternativama" ili "cistoj energiji", moze se, mozda najbolje, videti na primeru onih koji lobiraju u korist masivne produkcije "biodizela". Ne znam moze li se to uopste izraziti nekim brojkama, ali zamislite koliki bi se % Zemljine povrsine morao prtevoriti u plantaze repe, soje ili neke druge visokokaloricne krtole, da bi se "izaslo u susret sve vecim energetskim potrebama modernog sveta". To bi bila sigurna katastrofa, povrh one koja se vec desila i u cijem repu zivimo.
To je ono sto nam donose vladajuci ciljevi, koji se svuda predstavljaju kao nesto aksiomatsko. Tekst pomaze da se jos bolje sagleda ludilo cele te postavke i svih onih koji u nju ne samo da veruju, nego je i agresivno zagovaraju. Mozda cemo onda drugacije gledati i na one eksperte iz Vinche, koji su pre nekoliko meseci poceli da nas uveravaju kako atomske centrale uopste nisu tako veliki rizik (reportaza na drzavnoj TV, negde od jesenas), odnosno na ekonomske i razvojne eksperte koji i ovde na to racunaju kao na dobar dan. Mozda ih vise necemo samo gledati. Izmedju sebe, oni nemaju nikakvih dilema. Ako bi se ispostavilo - kao sto sam jednom prilikom rekao bas tim ekonomistickim robotronicima - da samo spaljivanje crne dece uzrasta do 5 godina moze trajno ili na duze staze resiti energetski problem, nasli bi nacin da opravdaju i to. To ludilo nema obzira i granica. Na to treba racunati.
Ali, kod Ilicha, samo u ovom tekstu, relativno kratkom (17 A4 str) ima da se procita jos mnogo toga (pogledajte makar sadrzaj). Njegove politicke kontradikcije su uvek iste; kada to jednom primetite, time se vise ne vredi opterecivati; treba gledati sve ostalo. Zato samo par reci o tome.
Ilich je ceo zivot posvetio izvlacenju ljudske aktivnosti iz orbite vlasti, institucija i specijalizacije. O tome govore njegove knjige Dole skole, Medicinska Nemezis, Tools for Conviviality, Pravo na zajednistvo (Rad u senci), Ka istoriji potreba, itd. Tu smo najvise naucili upravo od njega i upravo taj manevar - okretanje ocekivanja od institucija i mehanizama vlasti - kao temu, postavili na mesto br 1. Posle ide nekoliko mesta prazno, pa sve ostalo. Ali, u njegovim tekstovima uvek se racuna na posredovanje nekih fantomskih institucija, kao sto su "demokratska kontrola", "participativna demokratija" ili neka druga forma drustvene arbitraze, koja suvise podseca na vlast - pri tom, nepotrebno, ako se imaju u vidu krajnje koncekvence njegove analize. Zadrzao je i dosta drugih elemenata sadasnjeg rasporeda, iako je u kritici i analizi svega toga bio zaista lucidan i neumoljiv, a u nekim detaljima neprevazvidjen (energija, brzina ili serija tekstova posvecena istoriji i relativnom, nikako "prirodnom" karakteru pojmova kao sto su "rad", "razvoj", "potrebe", "siromastvo", "oskudica").
Ukratko, iako majstor konkretne i direktne kritike, u par tacaka je uvek ostajao apstraktan. Zato mu je mozda i promaklo nesto sto je ovde dosta bitan detalj. On kaze kako posle odredjene tacke, dalji rast proizvodnje-potrosnje energije ruinira ljudske odnose. To je obrazlozio vise nego ubedljivo. Stvara se sve veca potreba za "energetskim robovima" - proizvodjacima energije - odnosno, sve vise ovisnika, potpuno pasivnih i bespomocnih. Ali, bice da ta dinamika ima drugaciji pocetak: ljudski odnosi vec moraju biti ruinirani virusom dominacije da bi se taj prag uopste presao. U suprotnom, stice se utisak - koji sam Ilich sigurno ne bi podrzao - da je tehnolosko-proizvodni razvoj drustva nesto sto tece spontano i sto "prirodno" stremi kriticnom pragu. To znaci da nikada i nigde u ljudskom svetu nije bilo drugacije i da od samog pocetka imamo iste odnose medju ljudima i iste, svesno ili nesvesno, projektovane ciljeve. Nece biti. "Razvoj" ljudskih zajednica nije univerzalna i uniformna kategorija, niti je rec je o prostoj, linearnoj progresiji (da je tako, populacije i materijalni output bi samo rasli i jos pre 10.000 godina svuda dostigli kriticni prag; na primer, sve ostrvske populacije bi prosto popadale u more, dok bi hrpa ljudskog otpada odavno zaklonila nebesa). Drugo, kad su ljudi slobodni, pitanje kriticnog praga se prosto ne postavlja, jer nema ni uslova, niti razloga za opsesivnu produkciju i akumulaciju (gomilanje) bilo cega.
Ali, tu se, posle male polemike oko rasporeda nekih uzroka i posledica, opet srecemo sa Ilichem. Gledamo na istu stranu, afirmisemo istu perspektivu: Opstu Radnu i Energetsku RELAKSACIJU (ovo cemo stalno ponavljati, pa mozda vredi imati u vidu; formulacija je naisla u hodu, ali meni deluje dosta precizno i dalekosezno; kazem to zbog onih kojima se povodom svega sto smo do sada emitovali i dalje prividja "povratak" na neki "pecinski" scenario). Problem je dovoljno jasno izolovan: to su ciljevi na kojima ovo drustvo tako ludacki insistira. Odatle "energetski robovi" i svi ostali simptomi opste i sve dublje degradacije ljudskog sveta.
UNAPRED IZGUBLJENA TRKA
Zanimjiv je i uvodni citat: "Socijalizam moze doci samo na biciklu". Socijalizam - ili kako god da zovete to nesto bitno drugacije od kapitalizma. Nisam bajker (samo peshak, zauvek) i radije ne zamisljam na sta bi licio ovaj svet kada bi okolo sve zujalo od biciklista. To bi verovatno bilo da covek popizdi. Bila bi to Ada Ciganlija leti, samo svuda. Ali, kao metafora, te reci ukazuju na kobni defekt socijalizma, svuda gde se uspotavio kao vlast.
Naime, socijalizam se otvoreno nadmetao s kapitalizmom, sto znaci da je imao ISTI CILJ: sto veci output; sto vise hleba, celika i cipela po glavi stanovnika. To je bila fatalna greska. Ona izvire iz samog jezgra Marksove teorije; taj covek uopste nije krio svoje odusevljenje kapitalistckim razvojem, cije je posledice, bez trunke kolebanja, pravdao "isrorijskom nuznoscu", sto je direktno utrlo put apologijama svih kasnijih zrtvenih obreda u ime Progresa (taj kanibalisticki poriv, naravno, nije privilegija marksizma, nego atribut cele industrijske civilizacije). Ta groznicava trka u proizvodnji i potrosnji energije morala je imati autoritarni ishod. Ona podrzumeva intenzivnu, masivnu i krajnje koordinirarnu radnu aktivnost, sto prosto vapi za cvrstom rukom. A socijalizam je morao izgubiti trku. On nije uspeo da brutalnu eksploataciju ljudskih i prirodnih resursa pretoci u dovoljno efikasan paket kompenzacija. Preuzeo je istu proizvodnu osnovu i koncept "trzista", promovisao iste potrebe i ciljeve, ali je tom mehanizmu nametao suvise ogranicenja i hranio ga nedovolnjo cistim gorivom. S druge strane, kapitalizam se mnogo strozije drzao uputstva za upotrebu i zato bio "efikasniji" u baratanju istim mehanizmom. Bolje mu je islo to sa izrabljivanjem, degradacijom i destrukcijom - to je konkretan sadrzaj one "efikasnosti" ili "nadmocnosti" koju njegove apologete svuda isticu kao najvecu vrlinu - jer trenutak istine i dalje uspeva da odlozi daleko bogatijom ponudom kratkotrajnih, delimicnih, idiotskih, ali kontinuiranih kompenzacija, koje nalezu na svacije nervne zavrsetke.
Od neke tacke, Homo miserabilisu ("coveku oskudice"), kako ga je nazvao Illich - ili prosto malogradjaninu, tom "grobaru" koga je socijalizam tako istrajno "gajio u sopstvenim nedrima", kao negaciju na koju marksisticka dijalektika uopste nije racunala - dozlogrdilo je da se igra kapitalizma, kada mu je pred nosom bila "prava stvar".
Da nije ni ulazio u tu trku - odnosno, prihvatio iste ciljeve - socijalizam bi zajashio svoj bicikl i krenuo nekim drugim putem, krcatim potpuno drugacijim problemima, ali i mogucnostima; bila bi to neka druga KULTURA. Ljudi ne bi imali iste vrednosti i ciljeve, pa tako ni "potrebe". Naravno, to onda ne bi ni bio "socijalizam" ili makar onaj produkcionisticki, marksisticki, za koji znamo. Mozda ne bio ni onaj biciklisticki, iz uvodnog citata. Ili makar ne preterano.
Eh, o ovome bi moglo da se prica danima. Hvala Kaji i Eugenu sto su me podsetili na Ilicha! Odmah sam proverio knjige koje imam (preporucujem "Pravo na zajednistvo", ovde prevedeno 1985, edicija Pecat, izdavac - malo ironicno - RAD, Beograd), kao i ono sto sam ranije skinuo s weba (ima nekoliko celih knjiga, koje nisu prevedene i niz sjajnih eseja). Nesto od toga cu jos proslediti preko ove liste, pre svega Ilichev esej "Rad u senci", koji je posluzio kao glavni oslonac Blekovom "Ukidanju rada". Zato sam Ilicha, u obliku citata, tako uporno provlacio kroz skoro sve knjige iz Porodicne bilbioteke, stvarno je car.
Uglavnom, evo teksta, nadam se da ce bar neko obratiti paznju!
Toliko u ovom javljanju, hvala na paznji, ziveli, cao
a.
s a l j i s t o d a l j e
Ako ste nasu poruku dobili preko nekog drugog, a zelite da se prijavite na listu, samo posaljite e-mail na bilo koju od ove dve adrese:
aleksa.golijanin(at)gmail.com
blok45(at)dzabalesku.net
Ako ne zelite da primate nase poruke posaljite e-mail sa tekstom "ne zelim" u telu poruke i zaboravite da se sve ovo uopste dogodilo.
Ako ste poruku dobili preko nekog drugog, a ne zelite da ih primate, javite se tom drugom; te liste i adresari nisu nas domen.
Privremena arhiva PORODICNE BIBLIOTEKE (samo knjige, bez drugih sadrzaja): http://anarhija-blok45.modukit.com ili http://www.modukit.com/anarhija-blok45
ARHIVA LISTE BLOK 45: http://groups.google.com/group/blok45
anarhiju/ blok 45 pomazete i tako sto cete ove poruke slati dalje.
Reply all
Reply to author
Forward
0 new messages